Strpljivost se isplati

Priča o Josifu koju čitamo u Prvoj Mojsijevoj 37-50 je važna pouka o tome zašto treba da se uzdamo u bezgraničnu buduću Božju milost.

Josifa su njegova braća prodala kao roba i zbog toga je, verovatno, njegovo strpljenje bilo u teškom iskušenju.  Ipak, u Potifarovom domu u Egiptu je dobio dobar posao.  Tu je neplanirano završio kao sluga i taj posao je obavljao čestito, ali upravo tada ga je Potifarova žena oklevetala i oterala u zatvor − što je bilo još jedno iskušenje za njegovu strpljivost.

Stvari se ponovo preokreću nabolje: čuvar zatvora počinje da ga poštuje i daje mu određene dužnosti. Ali baš kad je pomislio da će zahvaljujući faraonovom peharniku, čiji je san protumačio, biti pomilovan, peharnik zaboravlja na njega. Još jedno bolno iskušenje za njegovo strpljenje.

Na kraju nam postaje jasan smisao svih tih nevolja i odlaganja. Josif je trebalo da postane vođa Egipta, po rangu odmah iza faraona. Posle svega što je proživeo, spasao je od gladi braću koja su ga prodala u ropstvo. On svojoj otuđenoj braći kaže sledeće: „A Bog me posla pred vama, da vas sačuva na zemlji i da vam izbavi život izbavljenjem prevelikim… Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini šta se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod“ (1. Mojsijeva 45:7; 50:20).

Kako je Josif ostao strpljiv tokom svih tih godina izgnanstva i zlostavljanja? To je uspeo zahvaljujući veri u Božju bezgraničnu, buduću milost − njegovu milost da neplanirani tok stvari dovede do najsrećnijeg mogućeg ishoda.

To je ključ i naše strpljivosti. Da li verujemo da Bog deluje u nama kad se nađemo u čudnim i bolnim životnim preokretima?