Kad sam bio mali, jednom me je na plaži povukla morska struja i činilo mi se da će me za tren oka odvući nasred okeana.
Iskustvo je bilo zastrašujuće. Pokušavao sam da se izborim pod vodom i da shvatim gde je uopšte površina. Ali noge mi nisu doticale dno, struja je bila prejaka za plivanje, a ja nisam bio baš dobar plivač .
U toj panici mogao sam da pomislim samo jedno: Može li neko da mi pomogne? Ali bio sam pod vodom pa nisam ni mogao da dozovem pomoć.
Kad sam osetio očevu šaku kako me čeličnim stiskom grabi za ruku, to je bio najlepši osećaj na svetu. Potpuno sam se prepustio njegovoj snazi. Radovao sam se što sam bio prepušten njegovoj volji. Nisam se opirao.
Nije mi ni palo na pamet da mu pokazujem kako situacija i nije tako loša ili da mu nekako pomognem. Sve što sam mislio bilo je: To! Trebaš mi! Hvala ti! Volim tvoju snagu! Divno je što si preduzeo nešto! Volim tvoj stisak! Divan si!
Kad nam je duh takav, pun ljubavi koja se prepustila, tu nema mesta hvalisanju. Ja tu ljubav koja se prepušta nazivam „verom“. A moj otac je bio otelovljenje buduće blagodati Božje, koja mi je pod vodom tako očajnički trebala. To je vera koja uvećava blagodat.
Dok razmišljamo o tome kako da živimo hrišćanskim životom, glavna misao bi trebalo da nam bude: kako da ne odbacim Božiju blagodat, već da je uvećam? Pavle na to pitanje odgovara u Galatima 2:19-21: „Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene. Blagodat Božiju ne odbacujem“.
Zašto njegov život ne odbacuje Božju blagodat? Zato što on živi po veri u Božjeg Sina. Vera svu pažnju usmerava na blagodat i ne odbacuje je, već je uvećava .
