Pavle je na umu imao poseban razlog zbog kog vera veliča buduću Božju blagodat. Jednostavno rečeno, ta vera koja slavi Boga je uzdanje u Božji integritet, moć i mudrost da ispuni sva svoja obećanja .
Pavle tu veru ilustruje Avramovim odgovorom na Božje obećanje da će biti otac mnogih naroda, iako je bio star, a njegova žena nerotkinja (Rimljanima 4:18). „Avram se − i mimo nade − nadao“, to jest, imao je veru u buduću blagodat Božjeg obećanja, uprkos svim ljudskim dokazima koji su upućivali na suprotno.
Njegova vera nije bila ništa manja kad je uzeo u obzir svoje telo, koje je bilo gotovo mrtvo (pošto je imao oko sto godina), ili neplodnost Sarine materice. Nikakav manjak vere ga nije naterao da posumnja u Božje obećanje, već je, davši slavu Bogu, imao još jaču veru i bio potpuno ubeđen da je Bog u stanju da uradi ono što je obećao (Rimljanima 4:19-21).
Avramova vera je bila vera u obećanje koje mu je Bog dao da će ga učiniti ocem mnogih naroda. Ta vera je veličala Boga, jer je skrenula pažnju na Božju natprirodnu svemoć koja je potrebna da bi se to obećanje ispunilo.
Avram je bio prestar da bi imao decu, a Sara je bila neplodna. I ne samo to: kako od jednog ili dva sina stvoriti „mnoge narode“, za koje je Bog rekao da će im Avram biti otac? Sve je izgledalo potpuno nemoguće.
Zato je Avramova vera veličala Boga tako što je bila sasvim uverena da on može i da će učiniti ono što je u ljudskim očima nemoguće. Takvu veru smo pozvani da imamo − veru da će Bog učiniti za nas ono što mi nikad ne bismo mogli.
