Boga ne poslužuju ljudske ruke kao da mu je nešto potrebno (Dela 17:25). Mudraci mu nisu dali darove kako bi mu pomogli ili ispunili njegove potrebe. Vladara bi
uvredilo kad bi mu strani posetioci doneli pakete pomoći.
Ti darovi isto tako nisu bili mito, jer u Ponovljenim zakonima 10:17 piše da Bog ne prima mito. Šta su ti darovi onda značili? Na koji način su bili izraz slavljenja?
Darovi koji se daju bogatim ljudima koji imaju sve što im je potrebno zapravo su odjek i pojačivač darivaočeve želje da pokaže koliko ceni tu osobu. Kada Hristu dajemo darove, to je na određeni način slično postu – kad se odreknemo nečega kako bismo pokazali da nam je Hristos važniji.
Kad Hristu date takav dar, zapravo mu poručujete: „Radost koju tražim [zapazite Mateja 2:10! »Kada su videli zvezdu, veoma se obradovaše.«] ne potiče od nade da ću se obogatiti razmenjujući se s tobom ili pregovarajući o nekakvoj plati. Nisam došao k tebi zbog tvojih stvari nego zbog samog tebe. Sada pojačavam tu želju i iskazujem je odričući se ovih stvari u nadi da ću još više uživati u tebi. Darujući ti ovo što ti zapravo ne treba i u čemu bih zapravo uživao, još žarkije i iskrenije ti poručujem: ‚Ti si moje blago, a ne ove stvari.‘“
Mislim da to znači slaviti Boga darovima u zlatu, tamjanu i smirni ili u bilo čemu što bismo mogli da darujemo Bogu.
Neka Bog probudi u nama želju za samim Hristom. Neka učini da iz srca kažemo: „Gospode Isuse, ti si Mesija, car Izraela. Svi narodi će doći i pokloniti se pred tobom. Bog pokreće čitav svet kako bi ti se ljudi klanjali. Stoga, bez obzira na protivljenje koje će me možda snaći, s rado šću priznajem tvoju vlast i veličanstvo, i donosim ove darove kao znak da jedino ti možeš da zadovoljiš moje srce.“
