Za čiju pohvalu živite?
Po prirodi smo takvi da želimo tuđu potvrdu i odobravanje. Ipak, kao vernici pre svega treba da težimo za Božjom pohvalom. Možemo da zastanemo i razmislimo o toj divnoj istini da ono što danas radimo može pričiniti zadovoljstvo Bogu koji održava svemir (1. Solunjanima 4,1) i da će on jednog dana one koji su živeli za njega pozdraviti ovim milozvučnim rečima: „Dobro, slugo dobri i verni“ (Matej 25,21, 23). Zamislite samo kako slušate te reči sa božanskih usana!
Kako, dakle, treba da živimo kao oni koji su „vrsni pred Bogom“ – kao „radnici koji ne moraju da se stide“?
Najvažnije je da budemo rešeni da se održimo u veri do samog kraja. Pavle je u poslednjem krugu svoje poslednje trke poručio Timoteju: „Dobru sam borbu izborio, trku sam svršio, veru sam sačuvao“ (2. Timoteju 4,7). Pavlov život nisu karakterisali kratki entuzijastični ispadi praćeni hroničnom inertnošću. Znao je da je trka vere maraton koji traje do kraja života.
Ne želimo da nas znaju samo po tome što povremeno zablistamo. Naročito moramo da se trudimo da ne budemo oni koji rade Božji posao samo kad ih drugi hrišćani posmatraju. Ne, moramo trčati svom snagom svakog dana, znajući da smo Bogu uvek pred očima.
Dok živimo u veri, možemo se setiti da nam je obećan „venac pravednosti“, koji će nam „dati Gospod, pravedni sudija“ (2. Timoteju 4,8). Moramo upamtiti i to da ne trčimo u svojoj snazi. Treba da se uzdamo „da će onaj koji je započeo dobro delo u vama dovršiti to do dana Hrista Isusa“ (Filipljanima 1,6). Bog obećava da nas nikad neće ostaviti niti zaboraviti (Jevrejima 13,5). Ako nam se čini da imamo još mnogo da trčimo, pozvani smo da ne gledamo traku na cilju, nego na Isusa, „začetnika i usavršitelja naše vere“ (Jevrejima 12,2).
Nikad ne smemo da potcenimo uticaj života koji se živi na Božju slavu. Razmišljajmo o tome kako stojimo pred nebeskim Ocem kao pohvaljeni radnici i poželećemo da ponizno kažemo: „Gospode, želim da dam sve od sebe tako da možeš da pohvališ moj život. »Sam sam, ali tu sam. Ono što mogu, to i moram. A ono što moram, to ću po Božjoj blagodati i da uradim.«1“
