Otprilike 60 godina kasnijeg Josifovog života sažeto je u rečenicu „Življaše Josif u Misiru.“ Pretpostavljamo da je taj period bio nešto mirniji u poređenju sa dramom koja se odvijala u njegovoj mladosti. Ali punih 60 godina sigurno nije prošlo bez ikakvog smisla. Razmišljanje o tim godinama Josifovog života sigurno će nas nagnati da pomislimo: Zašto živimo? Šta planiramo da uradimo s vremenom koje nam je Bog dao?
Lako je provesti život u jurnjavi za zemaljskim horizontima kao što su uspešna karijera, finansijska stabilnost, komfor i luksuz. Taj mit je zavodljiv: u životu treba što više da radimo kako bismo svili gnezdo u kome ćemo se nastaniti, a svrha života je onda priprema za penziju. Baš onda kad su, u finansijskom, emotivnom i društvenom smislu, u situaciji da gotovo sve vreme posvete službi za Božje carstvo, vernici počnu da razmišljaju o mirovanju.
Kao Isusovi sledbenici, ne smemo da živimo kao da je ovaj svet sve što postoji. Ipak, neki od nas ne mogu baš sasvim iskreno da kažu: „Ima i nečeg većeg od ovog života“, pošto sve što rade sa datim vremenom, talentima i novcem kao da govori: „Ovo je prava stvar! Zato radim 60 sati nedeljno. Zato ne odlazim kući niti na odmor. Zato nisam otišao u crkvu prošle nedelje. Zato ne odvajam vreme niti rizikujem da služim i podelim evanđelje sa bližnjima. Zbog ovoga.“
Jedno je imati živu i nepoljuljanu veru kad smo usred neke bitke, a nešto sasvim drugo živeti životom svakodnevne, postojane poslušnosti. Da bismo dobro proživeli život – naročito ako razmišljamo o tome šta posedujemo i šta ostavljamo u nasleđe – moramo da vodimo računa ne samo o tome šta želimo u životu, već i šta bismo morali da učinimo sa životom. Potrebna nam je vizija nebeskog horizonta.
Josif je imao cilj u svom životu čak i u tim kasnijim, mirnijim godinama. Njegova vizija se širila van granica Egipta. Nije bio usredsređen na sebe; osećao je da je dužan da se postara da se njegova deca i deca njegove dece ne skrase u Egiptu, već da ostanu u traženju kako bi se jednog dana zaista smirila u obećanoj zemlji. Bog mu je u Egiptu dao mir, ugled i napredak – sve za čime mnogi od nas danas jure. Ipak, njegov pogled je uvek bio usmeren van granica Egipta. Znao je da ni njemu ni Božjem narodu nije tu bilo mesto. Još nije bio kod kuće. I mi moramo živeti tako da voljenima, a i sami sebi, pokažemo da čeznemo za boljom, nebeskom otadžbinom (vidi Jevrejima 11,16). Imali mi nešto danas ili ne, još nismo stigli kući. Postoji nešto veće i bolje od ovoga. Neka vaše vreme, darovi i novac budu odraz tog saznanja.
