Kad je Bog izbavio Izrailjce iz Egipta, taj narod je otkupljen i među njima je uspostavljen odnos. Dok su živeli pod Božjom vladavinom, Bog je bio tu, među njima, u šatoru sastanka. Ipak, od samog početka Izrailjci su imali muke da se drže Božjeg zakona. To je dovelo do dileme: kako sveti Bog može da živi sa grešnim narodom?
Svake godine, na tačno određeni dan – Dan iskupljenja – Izrailjev prvosveštenik je po Božjim uputstvima ulazio u Svetinju nad svetinjama – mesto u šatoru na kome je Bog boravio – da prinese žrtve za grehe naroda. Poveo bi dva jarca bez mane. Prvog bi žrtvovao za grehe naroda i njegovom krvlju bi poškropio poklopac kovčega zaveta. Izrailjci su zaslužili smrt zbog svojih greha, ali Bog je milostivo omogućio da jarac umre kao zamena za njih. Ljudi su mogli da žive zato što je životinja umrla. Posledicu tog izmirenja vidimo u onome što se dešavalo sa drugim jarcem: sveštenik bi položio ruke na njegovu glavu, ispovedio nad njime grehe svog naroda i onda ga odveo daleko u pustinju. Zatim bi mogao da izađe pred narod i kaže: Iskupljeni ste za svoje grehe. Krv je prolivena, a prolivanjem krvi se gresi praštaju. Drugog jarca sam odveo u pustinju i zato više ne morate da se brinete zbog svojih greha niti da ih nosite na leđima kao teret. Bog je na vrlo specifičan način utvrdio ovu ključnu istinu: spreman je da učini sve što je neophodno da grešni narod dovede u svoje prisustvo. Pošto je njegov narod bio (i još je!) neposlušan, morao je da obezbedi žrtvu za njihove grehe i da im omogući da mu priđu na osnovu tuđih postupaka. Svaka žrtva je ukazivala na nešto veće od sebe, na savršenu žrtvu koju će Hristos prineti svojom smrću na krstu, čime će jednom za sva vremena rešiti problem greha. Zahvaljujući tome, možemo da budemo puni uzdanja pred Bogom. To pouzdanje nema veze s nama; „imamo pouzdanje da ulazimo u svetinju krvlju Isusa, koji nam je otvorio novi i živi put kroz zavesu, to jest, njegovo telo“ (Jevrejima 10,19-20).
Kad ste u iskušenju i kolebate se, sumnjate i osnov uzdanja nalazite u svojim delima, setite se ova dva jarca koji vam ukazuju na Isusovo delo na krstu. Vaš greh je otplaćen i uklonjen. Ono što činite ne može ni dodati ni oduzeti vašem položaju pred svetim Bogom. Evo gde se naše uzdanje nalazi:
U život koji ne živeh,
U smrt kojom ne umreh,
U život drugog, u smrt tuđu,
Ulažem večnost svoju svu.1
1. Horatius Bonar, ”Christ for Us“ (1881).
