Kad je reč o Starom zavetu, za nas postoji jedno veliko iskušenje, a to je da okolnosti opisane u njemu smatramo nečim dalekim. Međutim, dok u ovim stihovima čitamo Avakumovo jadikovanje, shvatamo sledeće: iako smo hronološki i geografski razdvojeni, njegov položaj nam ipak nije nimalo stran.
Avakum je opisao probleme s ljudima unutar Božjeg naroda. Odlutali su od onoga što im je Bog namenio i nije bilo nikakvog cilja na vidiku. Što je još gore, Bog očigledno nije intervenisao. Avakum je u tome video dvostruki problem: Božje vreme (Koliko ćeš tolerisati bezakonje?) i Božju toleranciju (Zašto to tolerišeš?). Ova pitanja lebde na usnama mnogih vernika danas kad malo bolje pogledaju crkvu: „Dokle će ovo da traje? Zašto dobri, moralni, svemoćni Bog kome služimo toleriše ovo duhovno i moralno propadanje među onima koji ispovedaju da ga slede?“
Da li su vas ikada mučila ovakva pitanja? Niste sami; taj problem nije ništa novo. Verni Božji narod se borio s njim tokom cele istorije. Navešćemo dva zapažanja koja će nam biti od koristi kad se u životu suočimo s pitanjem „dokle“.
Kao prvo, možemo da budemo zahvalni što Bog nije tako neljubazan da nam odgovori na molitve u naše vreme. Ako nešto odlaže, Bog to čini s nekim ciljem. Njegova perspektiva obuhvata mnogo više nego što možemo i da zamislimo. On možda odlaže nešto da bi rešio problem sebičnosti ili neke neposlušnosti u našem životu, da bi nas naučio da se uzdamo u njega ili nas spasao od nas samih. To je jedan od razloga zbog kojih nas Biblija često poziva da čekamo Gospoda. Sva svoja razočaranja, neuspehe i pitanja možemo da dovedemo pod bezbedno krilo večnog Božjeg plana.
Drugo, možemo da sledimo prorokov primer i pozovemo Boga u pomoć. Avakum se požalio jedinom kome bismo i mi morali: Gospodu. Shvatio je psalmistine reči: „Pomoć je meni od Gospoda, koji je stvorio nebo i zemlju“ (Psalam 121,2). Knjiga psalama je puna pobožnih vernika koji svoju zbunjenost i pitanja donose pred Boga. To nam daje dozvolu da i mi to radimo. Bog nas razume kad vapimo „dokle?“ i „zašto?“. Njegov konačni odgovor nam je dat u Isusu i njegovom trijumfu. On voli da nam posle najtamnije noći donese svetlost zore. I zato, dok posmatrate svoje srce, život ili, pak, crkvu, i ako se zapitate: „Gospode, dokle ću plakati?“, utehu možete naći u rečima kao što su ove:
Bog je i dalje na prestolu
i svoje ne zaboravlja;
Iako nas nevolje muče i breme nadole vuče,
On nas nikad ne ostavlja.1
