U životu postoje trenuci kada je neophodno doneti odluku. I kao što pastor i pisac Riko Tajs kaže: „mi smo ono što odlučujemo.“1
Nakon trostruke tragedije, smrti muža i dvojice sinova u Moavu, Nojemina je odlučila da se vrati u svoj rodni Vitlejem. Ipak, svoje dve snahe Rutu i Orfu nije primoravala da se vrate s njom, već im je predložila da ostanu u svojoj domovini Moavu, da se vrate svaka svojoj porodici, ponovo udaju i krenu iznova (Ruta 1,8-9). Ruta i Orfa su se odjednom našle pred odlukom koja će im promeniti život.
Životi ove tri žene bili su ispreplitani. Živele su zajedno, zajedno su doživele gubitak, zajedno su žalile i plakale. Na kraju je Orfa odlučila da ostane, a Ruta je rešila da s Nojeminom ode u Vitlejem. U suštini, Orfa je uradila ono što je bilo razumno i očekivano. S druge strane, Ruta je napustila sve što je poznavala i zakoračila u nepoznato. Odustala je od moguće ponovne udaje kako bi bila uz svoju staru i bespomoćnu svekrvu.
Ruta je znala da u donošenju odluke ne treba da je vode mogućnost povratka u porodicu i komfor i izgledi ponovnog stupanja u brak. Ovaj trenutak će oblikovati njen život i sudbinu. Ostanak u Moavu je podrazumevao i ostanak uz lažne bogove uz koje je odrasla i okretanje leđa svemu što je od Nojemine verovatno naučila o Bogu Avraama, Isaka i Jakova. Nojeminin Bog je postao i Rutin Bog. Zato je odlučila da ostane uz Nojeminu.
Rutina odluka da krene u Vitlejem je nagoveštaj i slika doline donošenja odluka u kojoj čujemo Isusov poziv upućen svima nama: Hoćete li da budete moji učenici ili želite da se vratite svom starom životu? Ko će od vas ostaviti svog oca, majku i sve što poznaje – sve što predstavlja stabilnost i sigurnost – mene radi? (vidi Luka 14,26). Možemo li s uzdanjem da kažemo Hristu: „Kuda god ti ideš, idem i ja“? Možemo li da izjavimo: „Iako je put preda mnom nepoznat i malo njih ide njime, ja ću poći za tobom“?
To nije odluka koju donosimo samo u trenutku spasenja. Mi svakoga dana odlučujemo: da li ćemo se vratiti starom, grešnom životu ili ćemo slediti put istine? Da li ćemo se žrtvovati i rizikovati da bismo sledili Boga i služili njegovom narodu? Rutin smeli i verni odgovor na ovo odlučujuće pitanje predstavlja nam uzor kad god razmišljamo o obrazovanju, izboru životnog zanimanja, načinu na koji provodimo vreme i s kim ga provodimo, načinu na koji ćemo upravljati novcem, mestu gde ćemo živeti i služiti. Takve odluke, ako ih donesemo ispravno, izdvojiće nas kao drugačije ljude – kao bezrezervno posvećene sledbenike Isusa Hrista, onoga u kome nalazimo život u izobilju (Jovan 10,10).
