Vitlejem je istaknuti grad u biblijskoj istoriji. U ovom gradu David je čuvao svoja stada pre nego što je pomazan za cara. Hiljadu godina kasnije, dok su neki drugi pastiri čuvali ovce, anđeli su upravo u tom gradu objavili rođenje Isusa Hrista.
Ipak, pre oba ova značajna događaja trajao je period sudija koji je bio obojen nasiljem, društvenim i političkim nemirima i opštom religijskom zbrkom. U to uzburkano vreme Vitlejemom je zavladala glad. Tako je grad čije ime na hebrejskom znači „kuća hleba“ postao kuća gladi i očaja.
U tim očajnim okolnostima, čovek po imenu Elimeleh je rešio da se sa ženom Nojeminom i njihova dva sina preseli u zemlju Moav u potrazi za hranom. Iako Elimelehovo ime znači „Moj Bog je car“, njegova odluka da napusti Božju obećanu zemlju i nastani se u zemlji Izrailjevih neprijatelja u nama budi pitanje da li se on zaista uzdao u Božje staranje i da li je zaista bio pod njegovom vlašću.
Ispostavilo se da u Moavu nije našao izobilje, već nesreću. Elimeleh i sinovi su umrli, a Nojemina je ostala udovica. Ipak, posle mnogo godina, zračak nade se probio kroz tamu Nojemininog bola; čula je da u Vitlejemu ponovo ima hrane. Bog se postarao za svoj narod u svojoj zemlji.
Hiljadama godina kasnije u iskušenju smo da zanemarimo tu istinu da će Bog svom narodu dati sve što mu je potrebno. Možda vam je to poznato kad je reč o spasenju – ali kako samo lako zaboravljamo na njegovo svakodnevno staranje o nama! Imamo li oči da vidimo šta nam daje i šta svakodnevno čini za nas? Da li nam je srce na kraju dana ispunjeno zahvalnošću zbog svega što je uradio?
Jedan praktični primer neprekidnog Božjeg staranja je hrana koju svakodnevno dobijamo. Niko više od hrišćanina ne bi smeo da hoda po samoposluzi s većim osećajem divljenja i zahvalnosti! Bog je taj koji u krajnjoj liniji puni police naših prodavnica i ostava. Dok kupujemo jaja i mleko, možemo da kažemo: „Gospodnje je to delo, čudesno je to u očima našim“ (Psalam 118,23, NSP).
Koliko god da nam mračno i dramatično izgledaju događaji u životu, Bog se i dalje brine o svom narodu i ostvaruje svoje planove; često to čini tiho i preko ljudi od kojih nikad to nebismo očekivali. Njegov plan je bio da uradi velike stvari preko Nojemine i njene porodice – a sve je počelo s hlebom u Vitlejemu. I mi treba da otvorimo oči i vidimo da Bog, zadovoljavajući našu potrebu za hranom, pokazuje da će se postarati da zadovolji i našu najveću potrebu – a to je potreba za Otkupiteljem, Isusom Hristom – i da će nam pomoći da ispunimo naše najuzvišenije poslanje: da činimo „dobra dela, koja je Bog unapred pripravio – da u njima živimo“ na njegovu slavu (Efescima 2,10).
