Na prvi pogled, ovo nam zvuči kao ono „sad smo kvit“: kad oprostimo drugima, nekako zaslužujemo pravo da se i nama oprosti. Ipak, ako dozvolimo Pismu da govori za sebe, shvatićemo da je obrnuto. Bog prašta samo onima koji se kaju – onima koji osećaju božansku žalost i kaju se zbog svojih greha. A koji je jedan od glavnih dokaza da se kajemo? Duh koji prašta! Drugim rečima, kad praštamo jedni drugima, time ne zaslužujemo oproštaj, već pokazujemo da nas je Božja blagodat pokajanja već preobrazila.
Isus je učio da je nezamislivo da mi, kojima je toliko oprošteno, odbijamo da oprostimo drugima (Matej 18,21-35). Ipak, i dalje smo u iskušenju da se durimo, ljutimo i da „praštamo, ali ne zaboravljamo.“ Priča se da je D. L. Mudi rekao da je to kao da smo zakopali ratnu sekiru, ali ostavili dršku da viri iz zemlje.
Duh nepraštanja je verovatno najveći ubica istinskog duhovnog života. Ne bismo smeli da tvrdimo da tragamo za Bogom ako u srcu gajimo neprijateljstvo prema braći i sestrama. Ono će ugasiti plamen hrišćanske radosti i gotovo nam onemogućiti da imamo koristi od učenja Biblije. Zato nas ne iznenađuje što Isus u suštini kaže: Duh praštanja je osnovni element molitve koja veruje. Proverite da li ga imate.
Da li ste ljuti na nekoga ili se stalno prisećate kako vam je neko nešto zgrešio? Da li nekome niste oprostili? Razmislite o oproštaju koji ste primili i zamolite Boga da vas pouči i pomogne vam da oprostite – jer praštajući drugima ono što su vam zgrešili otkrivate da razumete njegovu blagodat i da vam je on zaista oprostio.
Kako tvoj blagoslov dotaći može
Srce što ne prašta,
Što čuva zla koja mu naneše
I pradavnu ljutnju ne zapušta?
U blistavom svetlu krst tvoj nam otkri,
Istinu koju smo slutili tek,
Koliko malo nam drugi duguju
I tebi da dugujemo zauvek.
Gospode, očisti dubinu duše,
Jedu našem kaži: „Stoj“ ;
A onda, pomireni s Bogom i ljudima,
Širićemo svuda mir tvoj.1
1. Rosamond Herklots, ”Forgive Our Sins as We Forgive“ (1969).
