Malo je tako simpatičnih stvari kao što su deca koja počnu da fantaziraju i iznose nerealne tvrdnje, bilo o svojim roditeljima – „moj tata može ovo“ ili „mojoj mami to super ide“ – bilo o sebi. Međutim, kad tako nešto izgovori čovek od 25 ili 50 godina, to već nije simpatično! U tom trenutku neko treba da mu kaže: „Ne budi tako detinjast!“
Baš kao što bismo od nekoga ko je već dosta proživeo očekivali zrelost i kao što znamo da ta zrelost treba da bude uočljiva na fizičkom, emotivnom i mentalnom planu, istu zrelost očekujemo da vidimo i u domenu duhovnog života. Pavle objašnjava da će, ako zaista rastemo u zrelosti, i naš život i hod s Bogom krasiti određene karakteristike.
Veliki deo našeg društva nas neprekidno podstiče da budemo svesni ko smo, šta smo postigli i dokle smo stigli. Za razliku od toga, hrišćanska zrelost u svom temelju sadrži svest o tome šta nismo. Nezrelost nas tera da sebe smatramo boljima nego što jesmo (vidi Rimljanima 12,3), a zrelost odbacuje svaku preteranu tvrdnju. Obeležje zrelosti je razumna procena našeg duhovnog napretka. Ona se ne iskazuje uzvišenim govorom, već životom uporne i ponizne istrajnosti.
U staroj basni o trci kornjače i zeca, zec je odmah na početku pojurio, a kornjača se sve vreme vukla. Zec je toliko ubeđen da će pobediti da je rešio da sedne i odmori se. Tako je i zaspao. I tako, dok životinjica koja je dramatično započela trku spava, kornjača je svojim jednoličnom korakom polako, polako, polako stiže; na kraju je i pobedila, a od zeca i dalje nije bilo ni traga ni glasa.
Ponekad nam je teško kad smo okruženi duhovnim zečevima koji neprekidno poskakuju okolo, svima objavljuju svoje velike težnje, govore kuda idu, šta rade i koliko postižu. Kako me to samo obeshrabruje dok se jednostavno trudim da se održim u hrišćanskom životu!
Kao mudri pastir, Pavle se ne trudi da bude zec. On nas ohrabruje govoreći: Znajte da sam ja hodočasnik. Znajte da se i dalje kalim, i dalje sam na putu – još mnogo toga moram da naučim. Pavle ide ka cilju trke i podstiče nas da i mi činimo isto. Umesto da se hvalimo blistavim startom ili impresivnom brzinom, pozvani smo na odlučnu i upornu posvećenost osnovama.
Krotkost i postojanost: to su dva obeležja zrelog hrišćanskog života koji zna da je dotle stigao samo po milosti i da će po milosti i nastaviti da se kreće ka domu. Kako ova dva obeležja mogu da postanu vidljivija u vašem životu?
