Kod poslednjih nekoliko generacija primetna je nespremnost suočavanja sa stvarnošću smrti, ali taj strah je verovatno najprisutniji upravo u našoj. Ljudi neprekidno pokušavaju da bace tu temu u zapećak i ignorišu postojanje smrti, s nadom da će ona nekako nestati. Međutim, hrišćani bi prvi trebalo da budu spremni da urade ono što većina ne bi: pogledaju smrti u oči i priznaju da se ona nikako ne može poreći niti joj se može pobeći – ali i da za time i nema potrebe, jer je ona poražena.
Hrišćanstvo menja naš pogled na sve što postoji. Biblija nam predočava da je život kratak, da je smrt izvesna i da nas očekuje sud. Ali u Pismu imamo i divna i jasna uputstva kako da posmatramo vernikovu smrt.
Kad je reč o hrišćaninu, smrt više nema žaoku. To možemo ovako da posmatramo: ako ste ikad u šetnji s detetom naleteli na razdraženu pčelu, sigurno ste se namerno postavili između nje i deteta da bi pčela ubola vas tj. ostavila žaoku u vama. Kad se to desi, dete nema čega više da se plaši. Tako je i Isus svojim delom na krstu rešio problem kazne za naš greh. On je razbio robovanje sili greha u našem životu. Uništio je žaoku greha i smrti. Hristova pobeda je naša pobeda; smrt je pobeđena. Smrt će i dalje biti tu, ali ćemo samo proći kroz nju. Neće nam moći ništa.
Kad govori o hrišćaninu koji je umro, Pismo koristi opise sna, jer san je privremeno, a ne trajno stanje. Ti opisi se ne odnose na dušu, nego na telo. U jednoj od svojih poslanica Solunjanima Pavle kaže: „Ako, naime, verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako će Bog Isusovim posredstvom povesti sa njim i one koji su usnuli“ (1. Solunjanima 4,14). Drugim rečima, Isusu možemo da kažemo ono što mnoga dečica pred spavanje kažu mami ili tati: „Hoćeš li da ostaneš sa mnom dok ne zaspim?“ A Isus kaže: Hoću. Ali uradiću još i više, biću s tobom u tom snu. Zaspati – umreti – u Hristu znači da smo odmah uvedeni u njegovo prisustvo, u radovanje u Gospodu i u slavi.
Isus je živ i svaki novi dan može da nas podseti na njegovo vaskrsenje. Svakog jutra se budimo s novim izlaskom sunca koji nas podseća na taj slavni dan kad će se oglasiti truba i kad će prvi ustati oni koji su umrli u Hristu, a sa njima i svi koji su živi i koji su ostali na zemlji. Kao vernici, rođeni smo sa živom nadom da ćemo, pošto je Isus Hristos pobedio grob, i mi zauvek biti s njim. Tako mi posmatramo smrt: gledamo pravo kroz nju. A kad nas napusti strah od smrti, moći ćemo i da živimo bez straha.
