Mi smo na mnogo načina ono što razmišljamo. Um je koren naših postupaka; preko uma bude se i osećanja. Zato je apsolutni imperativ da razmišljamo o ispravnim stvarima i da naučimo da razmišljamo na pravi način. Drugim rečima, moramo naučiti da razmišljamo kao hrišćani.
Neki bi rekli da hrišćansko razmišljanje znači da su misli stalno posvećene isključivo hrišćanskim temama i zatvorene za svaku drugu ideju. Ipak, to se ne poklapa s opisom hrišćanskog razmišljanja koji nalazimo u Pismu. Biblija uči da moramo da mislimo na sve, ali da treba da naučimo da to činimo iz biblijske perspektive (2. Korinćanima 10,5). Celokupnu skalu ljudskog postojanja – dakle, muziku, tehnologiju, medicinu, umetnost, pravdu, slobodu, ljubav… – treba da posmatramo kroz sočivo istina otkrivenih u Božjoj reči.
Apostol Pavle je to znao, pa nam je dao spisak osobina pomoću kojih možemo da formiramo okvir svog razmišljanja. Kao Hristovi sledbenici, kako Pavle kaže, misli moramo da usmeravamo ka stvarima kao što su istina, poštenje, pravda i čistota.
On kaže da treba da mislimo o „takvim vrlinama“. Reč koju koristi je areté, najsveobuhvatnija reč u grčkom za „vrlinu“. Drugim rečima, Pavle nam daje merilo po kome bi trebalo da redovno ocenjujemo sopstvene obrasce razmišljanja. Možemo da pogledamo Božju reč i upitamo se: „Da li je ono o čemu sam rešio da razmišljam i način na koji razmišljam o tome u ravni s moralnim vrlinama? Da li to Bog odobrava?“
Kakav je ovo samo izazov! Do ovakvog razmišljanja ne možemo doći u vakuumu ili sopstvenim trudom. Ako se nadamo da ćemo uspeti da zauzmemo takav stav, moraćemo danonoćno da razmišljamo o Božjoj reči (Isus Navin 1,8). Kad neprestano težimo da se obnovom uma i mi preobrazimo (Rimljanima 12,2), nećemo samo veličati Boga, već ćemo biti sposobniji da u razgovoru odbranimo evanđelje.
I zato, dok razmatrate sopstvene misli, evo tri pitanja koja možete postaviti sebi dok se trudite da primenite ovaj stih u svom životu: Postoji li nešto o čemu treba više da razmišljam? Da li bi o nečemu trebalo da razmišljam manje, a možda uopšte i ne? Postoji li nešto o čemu bi trebalo da razmišljam drugačije?
