Jedna od osobina rane crkve koja je najviše privlačila paganski svet bio je njen život u zajednici. Šta je to sjedinjavalo tako različite ljude – neznabošce i Jevreje, obrezane i neobrezane, varvare i Skite, robove i slobodnjake (Kološanima 3,11)? Isus Hristos. Osim njega, nije bilo drugog objašnjenja za zajednički život ovih hrišćana.
Od tog vremena do danas crkva je uvek bila sjedinjena u zajedništvu koje obeležava nekoliko zajedničkih crta. Tu je, najpre, zajednička vera. Rana crkva se nije okupljala zbog istog nivoa obrazovanja, na osnovu interesovanja, pripadnosti nekom narodu ili nečeg sličnog; umesto toga, ljudi su sve svoje različitosti podredili zajedničkoj veri u Isusa Hrista kao Spasitelja. Danas obred pričesti predstavlja jasan izraz istog zajedništva; mi se, kao jedno telo, služimo jednim hlebom i jednom čašom. Isus je Hleb života koji nas hrani i sjedinjuje.
Kao drugo, iz iste smo porodice. Kad poverujemo u Isusa kao Spasitelja, stupamo u porodicu drugih vernika s kojima imamo zajedničkog, nebeskog Oca. Ta porodična veza prevazilazi čak i veze koje imamo sa zemaljskom porodicom, jer je porodica vere večna. Zato treba da se staramo o potrebama svoje duhovne braće i sestara. Kad ne bismo voleli jedni druge, to bi za nas kao vernike bilo ne samo tužno, već i kontradiktorno: „Ko voli Boga da voli i svoga brata“ (1. Jovanova 4,21).
Treće, po Božjoj milosti, prava crkva takođe oseća isto. Umanjenu verziju ovoga možemo videti na sportskim događajima: svaki navijač je drugačiji, ali dele ista osećanja, ubeđenja i cilj. Ponekad se zajedno raduju, a ponekad se svi snužde. Isto tako, kao članovi jedne porodice, mi se zajedno radujemo, zajedno osećamo mir, bol i tugu. Kao što je Pavle rekao: „Ako pati jedan ud, svi udovi pate s njim; ako se jedan ud slavi, svi udovi se raduju s njim“ (1. Korinćanima 12,26). Pavle u toj glavi metaforično govori o crkvi kao o telu: kao vernici mi jesmo različiti, jer imamo različite jake i slabe strane; zato zajedno činimo telo koje bolje funkcioniše kad su svi tu nego kad se razdvoje. Tvoje jače strane će nadopuniti sve ono u čemu sam ja slab i ograničen, i obrnuto.
Sve porodice imaju svoje teškoće i borbe i svi smo mi grešnici; zato ponekad lako zaboravljamo privilegiju koju kao Božji narod imamo. Kada ste poslednji put zahvalili Ocu za svoju crkvenu porodicu? Kad ste se poslednji put na nedeljnoj službi osvrnuli, pogledali okupljenu braću i sestre i dozvolili sebi da vas ohrabri saznanje da ste, po milosti, i vi deo te porodice?
Naš svet je, baš kao i u vreme apostola, pun podela i usamljenosti. Ljudi su izolovani, zaplašeni i izgubljeni. Ali mi, sjedinjeno Hristovo telo, možemo ovom svetu da ponudimo čvrsto zajedništvo i večnu budućnost ispunjenu nadom. Imamo priliku da budemo ruke i noge našeg nebeskog Oca, da dotaknemo život ljudi oko sebe i pozovemo ih u njegovu porodicu. Da li ćemo iskoristiti tu priliku?
