Kad god dobijemo neki poziv, verovatno se pitamo: Od koga je? Kome je upućen? Zašto je važan? Ovaj stih predstavlja jedan od najljupkijih poziva u celom Novom zavetu – ali da bismo ga razumeli na najbolji mogući način, moramo najpre da postavimo ista ova pitanja.
Kao prvo, ovo je lični poziv. Ovo nije poziv na neki program, poziv da priđemo nekoj religiji ili filozofiji kao što su hinduizam, budizam, konfučijanizam, njuejdžizam, humanizam ili bilo koji „izam“ koji se već može pronaći među današnjim pogledima na svet. To je poziv od Isusa lično. On svakome od nas kaže: „Dođi k meni.“
Ovaj poziv je značajan zbog onoga ko ga upućuje. Isus u evanđeljima izjavljuje ko je on: mesija, Spasitelj sveta, Božji Sin (vidi Jovan 4,25-26; 1. Jovanova 4,14). S obzirom na to ko je, Isus je mogao da naredi da ga sledimo; umesto toga, on nam upućuje poziv.
A koga on to poziva da mu dođe? „Sve koji su umorni i opterećeni.“ Ovaj poziv je sveobuhvatan. Ne izdvaja neku manju grupu u okviru velike, već opisuje celo čovečanstvo. Svakome od nas je potrebno da čuje ove reči, jer na svetu nema čoveka koji, takoreći, na leđima ne nosi ceo džak briga, odgovornosti, strahova i neuspeha koji čine njegov život.
Zašto je sve ovo važno? Isus nas poziva da pronađemo „odmor našoj duši“. On nam govori o večnom odmoru koji je uvek tu. Upućuje nas na gozbu, a od nas čak ne traži ni da se lepo obučemo. Treba da se pojavimo takvi kakvi smo. Svu našu odeću marke „Evo mojih dobrih dela“, koju mnogi od nas vole da nose, Bog uzima, naziva je običnim ritama i baca je u stranu. I odeću marke „Toliko mi je loše i nesređen sam da nema nikakve nade“ takođe oduzima i baca je. Umesto toga, ogrće nas „plaštom pravde“ (Isaija 61,10), koji nam daje sam Isus Hristos. Kad dođemo Isusu i od njega primimo sve što nam je potrebno i što će nam ikad zatrebati, možemo da se odmorimo od nastojanja da se promenimo i da sami zaslužimo raj.
Ovo je poziv nad pozivima. Odnesimo mu svoje breme, prvi ili hiljaditi put, i prihvatimo odmor koji nam on daje.
Bez izgovora, takav kakav sam,
Jer se krv tvoja za me proli
I zato što zoveš da priđem ti ‒
O, Jagnje Božje, dolazim, dolazim.1
1. Charlotte Elliott, ”Just As I Am“ (1835)
