Bog nam se objavio tako što nam je dao svoje ime. Kad pomislimo na Božje ime, morali bismo da pomislimo na njegovu prirodu – njegovu srž, karakter i osobine. Njegovo ime ga izdvaja od svega drugog i svih drugih i govori nam kakav je zaista.
Božji susret sa Mojsijem kod gorućeg žbuna, zapisan u 3. glavi Druge Mojsijeve, naglašava odnos između Božjeg imena i njegovog karaktera. Kad je Mojsije prilazio žbunu, Bog mu je naložio da se izuje jer stoji na svetom mestu. U dijalogu koji je usledio, nakon što mu je naređeno da ode faraonu i zatraži da se Izrailj oslobodi, Mojsije je sasvim razumljivo pitao: „Evo, kad otidem k sinovima Izrailjevim, pa im kažem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi kažu: Kako mu je ime? Šta ću im kazati?“ Božji odgovor? „Ja sam onaj što jeste“ (2. Mojsijeva 3,13-14).
Bog pomoću glagola biti – „Ja sam“ – objašnjava svoje ime. Upotrebom baš tog glagola pravi razliku između sebe i svih lažnih bogova, koji bi trebalo da se zovu „Ja nisam.“ Idole su stvorile čovekove ruke – ili, u naše vreme, čovekovo srce. Zanatlije ih prave od drveta, kamena ili slonovače i postavljaju ih na pijedestale. Oni, međutim, neizostavno padaju i moraju biti ponovo podignuti. Idol traži da mu služimo, ali ne može da nas spase. On nikad ne daje ono što je obećao.
Ali za Stvoritelja krajeva zemaljskih sasvim je ispravno i opravdano da bude znan kao JA SAM, jer on nije nalik drugima. On nije stvoren. Njegovo postojanje ne zavisi ni od čega. Kompletan je; ne treba mu niko i ništa. Ono što je oduvek posedovao poseduje i dalje. Ne zna ni za početak ni za kraj. On ispunjava sva svoja obećanja. On je Bog neograničenog života i moći.
Treba da uzdižemo njegovo i samo njegovo ime, jer smo za to i stvoreni. Svi se mi borimo da se ne poklonimo idolima – tim stvorenim stvarima koje obožavamo i za koje nešto žrtvujemo, jer smatramo da će nam dati život. Ali ako hoćemo da se klanjamo Bogu kako treba, svi naši idoli moraju pasti pred njim. On je jedini Tvorac, jedini JA SAM – jedini koji vlada zemljom i nebom.
