Biblija sasvim jasno kaže da se istorija kreće po planu ka svom definitivnom završetku. Ta istina je jedna od glavnih crta biblijskog pogleda na svet. Drugim rečima, jedna od stvari koja karakteriše hrišćanstvo jeste pitanje završetka svega što postoji.
Ponekad se desi da gledamo stare fotografije i zapitamo se: „Gde sam ja ovde?“, pa čak: „Ima li mene uopšte na ovoj slici?“ Međutim, kad je reč o Božjem planu, bukvalno svaki čovek je uključen u prikaz istorije u Otkrivenju. Niko nije izuzet. A kad se istorija približi kraju, završiće se podelom i razdvajanjem.
Isus je govorio o tome kad je rekao da će se razdvojiti ovce i jarci (Matej 25,31-46): svetlost i tama će se jasno videti i oni koji veruju u Isusa će se izdvojiti od onih koji ne veruju. Niko neće biti izostavljen, mada će, nažalost, neki sami rešiti da budu isključeni. Zato je naše mesto na ovoj slici važno.
Sve istorijske oscilacije i cikluse treba posmatrati u svetlu činjenica da na nebu postoji presto i da taj presto nije prazan; na njemu je Bog, koji sve drži pod kontrolom. Isus je car i sedi s desne strane tog prestola. Iako mnogi i dalje ne priznaju da je on car, to ne menja istinu da on vlada svime.
Od pada čovečanstva pa do kraja vremena tu su – kao što je to slavni teolog iz četvrtog veka Avgustin Hiponski rekao – dva suparnička grada, dve suparničke ljubavi. Po prirodi smo deo čovekovog grada, a samo po Božjoj milosti ćemo ući u Božji grad i biti njemu posvećeni.
Tom zemaljskom, ljudskom gradu suđeno je da prođe. Ali nebeski grad, Božje carstvo, postojaće zauvek. Da li priznajemo Isusa kao Cara? Naš odgovor je od večne važnosti. On takođe nosi i posledice po sadašnjost. Ako je Isus naš Car, onda ćemo živeti kao njegovi podanici, trudićemo se da mu se povinujemo čak i ako se njegova volja protivi našoj. Ako nam je Isus Car, bićemo mu odani više nego ikom drugom, jer ovaj svet nije naš dom, mi smo samo prolaznici. Kao što je Pavle napisao, „naše carstvo je, međutim, na nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista“ (Filipljanima 3,20). Potrudimo se da živimo kao državljani bolje zemlje i podanici većeg Cara. Celu večnost ćemo provesti slaveći ga zajedno s ostatkom tvorevine. Hajde da to već danas činimo svojim rečima i ponašanjem.
