Jedino će srce koje zna da nije dostojno milosti biti u stanju da dovoljno ceni blagodat koju je primilo.
Ruta je bila vredan radnik. Dok je pabirčila iza žetelaca na Vozovoj njivi, na mnogo načina predstavljala je primer kasnijeg Pavlovog podsticaja Solunjanima: „Nastojte da u miru živite, da gledate svoje stvari i da radite svojim rukama… da se dolično vladate prema onima koji su napolju, i da vam ni od koga ništa ne treba“ (1. Solunjanima 4,11-12). Iako je bila udovica u stranoj zemlji, sa svekrvom – takođe udovicom – Ruta nije besposleno sedela, sažaljevajući sebe i čekajući neku dramatičnu intervenciju. Umesto toga je iskoristila priliku koja joj se pružila – otišla je u polje i pabirčila ostatke kako bi mogla da izdržava sebe i Nojeminu. Ne samo što je preuzela odgovornost za obe, već je i zadatak koji je podrazumevao dugotrajni rad uz malo pauza obavljala s jakom i istrajnom radnom etikom (Ruta 2,7). U svemu tome, Ruta nije tražila nikakvo priznanje niti je smatrala da je nešto zaslužila. Nije se ponela time što se potrudila ili rešila da radi u Vozovom polju, već je svoj posao smatrala dužnošću. Zato je na Vozovu naklonost i blagoslov (Ruta 2,8-9) reagovala s čuđenjem i zahvalnošću. Znala je da joj on ništa ne duguje, tako da je sve prihvatila kao dar.
Poniznost i zahvalnost idu ruku pod ruku. Nezahvalno srce vezano je za ponos, ali ponizno srce će uvek biti zahvalno.
Vozova naklonost i zaštita bili su nagoveštaj večne naklonosti i zaštite koje nam je Bog pružio u Vozovom potomku Isusu Hristu. I mi možemo da kao Ruta budemo ponizni dok u njenoj priči posmatramo odjeke naše večne priče. Kad Voz nudi Ruti hranu i vodu (Ruta 2,9, 14), možemo videti kako im se lica preobražavaju i postaju lica jednog drugog muškarca i žene – Isusa i Samarjanke na izvoru, gde je Božji Sin ponudio čoveku večnu vodu koja će ugasiti njegovu duhovnu žeđ (Jovan 4,1-45). Voz je tog dana zadovoljio Rutine fizičke potrebe; Hristos večno zadovoljava svaku našu potrebu. On je Živa voda i Hleb života za sve nas.
„Kako nađoh milost pred tobom, da me pogledaš kad sam tuđinka?“ Isto to pitanje treba neprekidno da bude i na našim usnama: „Gospode Isuse, kako nađoh milost pred tobom, zašto me voliš kada sam grešan?“ Odgovor je jednostavan: milost. Šta god da radimo za porodicu, crkvu i Gospoda, Bog nam je naklonjen jedino iz svoje velike milosti. Drugačije ne može, a i ne treba da bude. Zahvaljujući Božjoj milostivoj brizi o nama, možemo da pevamo: „Na Hristu ja stojim, toj čvrstoj steni; sve drugo je živo blato meni.“65 Neka nam srce danas peva diveći se milosti koju smo primili.
