Vi i ja smo pozvani da budemo mostovi preko provalije između osećaja izolovanosti i života u božanskoj prihvaćenosti.
Za Rutu, taj most je bio Voz. Usred dugog dana ispunjenog napornim poslom, Voz je pozvao radnike da jedu. Ponudio je i Ruti da jede zajedno sa žeteocima. Lako se može desiti da ne primetimo značaj tog poziva. Ruta je bila stranac, pritom i žena. Vozovi postupci su bili neočekivani i delovali su kulturološki nerazumno. Podsećali su na Hrista.
Voz je primer čoveka čija su dela most između izolovanosti i prihvatanja koje nam Bog nudi. Pošto je bila Moavka, Ruta je izgledala i ponašala se drugačije od ljudi iz Vitlejema. Pored toga, Ruta i Nojemina su kao udovice bile izolovane iz mnogih društvenih krugova. Ali pošto mu je Božja ljubav ispunila srce, Voz nije dao mesta nikakvim predrasudama koje je možda imao i pozvao je Rutu za svoju trpezu.
Voz se nije trudio da pomogne Ruti samo svojim postupcima. Takođe se pobrinuo da je i drugi radnici prihvate i budu ljubazni s njom i nije dozvolio da se muči dok se uči poslu koji joj je bio nov (Ruta 2,15-16). Dao je sve od sebe da joj pruži hranu i svu potrebnu brigu.
Da li mi u našim crkvama činimo isto za neverne, mlade vernike ili posetioce? Hrišćanin je po definiciji primalac Božje zavetne ljubavi. On zato treba da bude prvi koji će prihvatiti prognane – prvi koji će reći: „Ovde si dobrodošao! Drago mi je što si tu! Slobodno se posluži! Hoćeš li sa mnom?“ Pozvani smo da se usprotivimo pravoj plimi sebične isključivosti i jednako opasne navike druženja samo s onima koji su slični nama.
Hrabrost koja je potrebna da budemo most, a ne prepreka, naći ćemo kad vidimo kako je Bog nas prihvatio u Hristu. Način na koji je Voz prihvatio Rutu – uprkos njenoj rasi, društvenom položaju i manjku radnog iskustva – ukazuje nam na večnu priču o najvećoj Božjoj dobrodošlici. Sveti Bog nas poziva preko granica između Jevreja i neznabožaca, robova i slobodnih, govoreći grešnicima: „Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski!“ (Isaija 45,22). Moramo ponovo da okrenemo pogled ka krstu, jer tamo učimo šta to znači kad nas Bog voli i prihvata širom raširenih ruku. Samo tada ćemo biti u stanju da istinski volimo i prihvatimo druge.
Pogledajmo kako nas Bog u Hristu poziva za svoj sto i zapitajmo se: „Kako me njegov Duh podstiče da premostim jaz? Na koga me upućuje da ga prihvatim za svojom trpezom?“
