Zašto je Isus Hristos došao na zemlju, umro na krstu i ustao iz mrtvih? Da bi svima koji uzveruju omogućio večno otkupljenje i usvajanje u božansku porodicu. To je istina kojom nijedna druga religija ne može da se pohvali: sam Bog je platio dug čovekovog greha da bismo mogli da se nazovemo njegovom decom. Pesnik lepo ilustruje čudo plaćenog duga:
Da, Hristos je naš otkup, divno spasenje
i on je svim vernima obećanje;
svi grešnici koji u njega veruju,
tog časa od Boga oprost primaju.1
Naš susret s Hristovim otkupljenjem podseća na priču o „staroj Beti“, baki koja je živela u siromaštvu jer je imala velike dugove. Jednog dana je jedan hrišćanski sveštenik zajedno sa svojom pastvom rešio da pomogne Beti i otplati njen dug. Sveštenik je pokucao na Betina vrata, ali ona, plašeći se hapšenja, nije htela da otvori. Kad joj je sveštenik najzad nekako sve objasnio i javio radosnu vest, odgovorila je: „Zamislite samo: zaključala sam vrata i još navukla rezu. Plašila sam se da vas pustim, a vi došli sa tako velikodušnim darom.“
Svi smo mi u nekom trenutku u životu bili kao stara Beti. Znali smo da smo dužni zbog greha. Bili smo tužni zbog griže savesti, plašili smo se da će nam se na vratima pojaviti ljudi spremni da otkriju drugima naše probleme. Više od svega smo se plašili Boga, jer bi kucanje njegove ruke na vrata našeg života značilo samo jedno, a to je sud. Ali tada smo otkrili da Bog u Hristu kuca na naša vrata nudeći ne ono što naš greh zaslužuje, već ono što je njegova ljubav zadobila: novi početak, prazan list, novu priču. Naš dug je izbrisan i radosno smo otvorili vrata života i poželeli mu dobrodošlicu kao Spasitelju, Prijatelju i Gospodu.
Biti hrišćanin znači živeti sa svešću o tom plaćenom dugu. Više ne robujemo grehu i njegovoj kazni; sada smo oslobođeni i usvojeni kao Božja deca. I baš zbog tog položaja Božjeg deteta imamo veliku privilegiju da Boga zovemo nebeskim Ocem i da mu budemo tako bliski. Više se ne krijemo iza vrata i ne držimo se čvrsto svojih dugova, jer smo okusili slobodu koja nam je zakucala na vrata i pustili smo je u svoj život.
Kakav samo mir nalazimo u saznanju da nam je dug izbrisan! Kako se samo radujemo kad znamo da je naš položaj pred živim Bogom promenjen – više nismo zabrinuti dužnici, već usvojeni sinovi i kćeri. Sada preostaje pitanje: kako ćemo pustiti da te istine promene način na koji vidimo sebe i zadatke koji danas stoje pred nama?
