Iako se dešava da pomislimo da je razgovor o Bogu glavni pokazatelj našeg odnosa s njim. Ipak, možemo da pričamo o njemu, a da pritom sami ne znamo kakav je zaista. Dokaz našeg ličnog odnosa s Bogom često nalazimo ne u rečima koje izgovaramo javno, već u našim skrivenim molitvama – ne u onome što govorimo o njemu, već u onome što govorimo lično njemu. Kažu da je Robert Mari Makčejn jednom zapazio: „Čovek je ono što je na kolenima pred Bogom – takav i nikakav više.“
I u tome leži izazov! Jer ako smo iskreni, mnoge naše molitve su odraz statičnog i pomalo distanciranog odnosa, bez dinamičnosti koja bi trebalo da prati toplo prijateljstvo. A ako je tako i s nama, onda možemo biti sigurni da nismo jedini. I Isusovi učenici su želeli da budu bliskiji s nebeskim Ocem, ali Gospod je morao da ih pouči kako da to ostvare (Luka 11,1) – u odgovoru, Isus im je u osnovnim crtama dao ono što na kraju zovemo „Očenaš“ i ispričao parabolu o smelom zahtevu jednog prijatelja.
Isus svoju ilustraciju počinje tako što utvrđuje odnos između dva čoveka u svojoj priči: oni su prijatelji. Zatim nastavlja i kaže kako jedan od njih, želeći da iskaže dobrodošlicu gostu koji mu je doputovao, odlazi kod drugog u ponoć da pozajmi hleb. Rizikuje da zbog tog svog zahteva probudi celu prijateljevu porodicu. Pošto je bio uporan, kako Isus kaže, drugi čovek je ustao i dao mu šta mu je trebalo.
Iz ove Isusove priče treba da shvatimo sledeće: ako iskreno ljudsko prijateljstvo krasi tako velikodušna reakcija, možemo da budemo uvereni da Bog nikad neće odbiti da nam da sve što nam je zaista potrebno kad mu se molimo za to. Čovek u priči mnogo traži, ali iako nam to deluje zahtevno, prijatelj mu je uslišio molbu zato što je ovaj bio uporan. Koliko onda tek mi možemo da budemo uvereni da je naš Otac spreman da nas usliši kad mu priđemo s iskrenim i poniznim srcem.
Sigurnost pred Bogom ne podrazumeva nužno i drskost. To je pre pouzdanje pred njegovim prestolom koje imamo zahvaljujući prijateljstvu koje smo stekli preko Isusa. Zahvaljujući Isusu, sa Tvorcem možemo da pričamo s „drskošću“ bliskog prijatelja. Kakva misao! Kod Boga nema ponoći niti ćemo mu, kao prijatelju, ikada doći u „nevreme“. Samo treba da pokucamo.
