Blizu studentskog doma Univerziteta Nortvestern u predgrađu Čikaga nalazi se veliki hram pripadnika vere bahai. To je veličanstvena građevina sa devet tremova – po jednim za svaku veliku svetsku religiju – i svaki od njih vodi u centralnu dvoranu. Takva arhitektura ima za cilj da pokaže kako postoji mnogo puteva do „istine“, za koju bahai smatra da se ne može naći u samo jednoj dogmi, osobi ili strukturi.
Ovakvo razmišljanje se ne razlikuje mnogo od kulturnog okruženja u kome je živeo apostol Pavle. Rimsko carstvo je bilo vrlo otvoreno, vrlo širokih vidika, pripremljeno da prihvati svaki vid religije. Pa i sam Rim je u svom panteonu čuvao brojne idole i bogove, čime je pokazao svoju veru: postoji mnogo staza koje vode do istine.
Kako je onda ta pluralistička, otvorena, mnogobožačka kultura mogla da baca hrišćane lavovima u Koloseumu? Zašto je car Neron progonio vernike toliko da je čak na svojim proslavama koristio njihova zapaljena tela kao ljudske baklje?
Odgovor leži u prostoj činjenici: rimska kultura nije mogla i nije htela da toleriše hrišćanstvo zato što hrišćani nisu bili spremni da jednostavno dodaju Hrista izmišljenom panteonu. Oni su se radije čvrsto držali istine po kojoj, kao što su Petar i Jovan to hrabro izjavili pred istim jevrejskim sudom koji je Gospoda Isusa osudio na smrt, nema spasenja ni u jednom drugom imenu osim Isusovom. U rimskoj kulturi prvog veka ljudi su, čim bi ispovedili ovakvo verovanje, bili izvrgnuti ruglu, podsmehu, a ponekad čak i osuđeni na smrt.
Pluralizam ne trpi ljude – štaviše, često je nemilosrdno netolerantan prema njima – koji odbacuju njegov stav da su svi putevi podjednako valjani. Nekih 2.000 godina kasnije moramo priznati da živimo u okruženju koje se ne razlikuje preterano od Rimskog carstva, iako je, srećom, manje brutalno u svojim progonstvima. Biblijsko hrišćanstvo sa Hristom, koji će se vratiti u slavi, nepogrešivom Biblijom i trojedinim Bogom, predstavlja uvredu pluralističkom svetu.
Ipak, uprkos tome šta svet oko nas veruje, Isusu nije mesto na postolju pored nekih drugih lažnih bogova ili verskih figura. On je mnogo više od samo jednog trema koji vodi ka istini. Kao što je filistejski bog Dagon pao i razbio se pred kovčegom zaveta (1. Samuilova 5,1-4), tako će se i svi drugi bogovi pred njim pokazati kao ništa. Takva poruka nije popularna, ali je i dalje istinita – i to je divna poruka, jer da nije bilo raspetog Spasitelja, ne bi bilo ni puta ka večnom životu. Jednog dana će se Buda, Muhamed i svi drugi lažni proroci pokloniti pred Isusom i objaviti da je on Gospod, na slavu Boga Oca. Dok taj dan ne dođe, držimo se čvrsto istine i trudimo se da uputimo ljude ka onome koji je put, istina i život i koji nam je svima potreban (Jovan 14,6). Upravo su hrišćani koji su sledili Jovanov i Petrov primer i odbili da odustanu ili ućute promenili Rimsko carstvo. Po Božjoj milosti, i mi bismo mogli da preobrazimo današnji svet ako krenemo njihovim stopama.
