Kratka posvećenost nečemu nije previše teška. Teže nam pada da budemo dugo i postojano disciplinovani – pa ipak, baš to je ključ duhovnog rasta.
Često sporadična priroda naše posvećenosti primetna je u kratkotrajnim programima fizičkih aktivnosti, učenju napamet biblijskih stihova, spiskovima knjiga za čitanje ili planovima za narednu godinu. Ko od nas nije nešto lepo počeo, pa kasnije zabatalio! Ipak, verovatno ste sretali i ljude koji su neverovatno uporni i disciplinovani. Svakog dana šetaju psa ili uzimaju poštu u tačno određeno vreme i to tako precizno da biste po njima mogli da navijete sat; a kad na sebe preuzmu neki posao ili reše da nauče novu veštinu, to čine tako marljivo da uopšte i ne sumnjate da će to i izvršiti.
Danilo je prikazao upravo takvu disciplinovanu upornost u molitvi. Njegov život nije bio obeležen napadima entuzijazma posle kojih bi usledila hronična usporenost. Jasno je da se molio i kad mu se to radilo i kad nije. Kad bi se podigao s kolena, verovatno se ponekad osećao istinski blagosloveno, a ponekad izduvano – ipak, nastavljao je. Molio se, molio i molio, bez obzira na okolnosti. E, to je disciplina!
Nije nevolja uzrokovala Danilovu disciplinovanost – ona ju je samo otkrila. Kad je car Darije izdao edikt po kome se na trideset dana zabranjuje molitva bilo kom bogu ili čoveku sem njemu (Danilo 6,7), Danilo je mogao da zaključi kako mu je bolje da se pokori caru nego Gospodu. Mogao je da pomisli da bi zbog svih tih godina i godina molitve sad baš i mogao da se uzdrži mesec dana. Ipak, takve misli mu očigledno nisu ni padale na pamet. Umesto toga, nastavio je da se moli „kao što činjaše pre“.
Sigurno je postojala veza između Danilovog molitvenog života i smelosti koju je pokazao kad se radije pokorio Izrailjevom Bogu nego najmoćnijem caru sveta. Gospod nam je rekao da i mi „treba svagda da se molimo i da ne malaksavamo“ (Luka 18,1). Ne treba da na neko vreme prestanemo s molitvom ako nam se ne moli ili ako nemamo previše vremena. Ako hoćemo da u vreme pritisaka živimo za Isusa, naše molitve moraju da budu postojane. Molitvu moramo da smatramo osnovnim elementom naše vere, a ne samo zgodnom dopunom.
Vrata su nam širom otvorena ako želimo da budemo postojani i posvećeni molitvi kao što je Danilo bio. Ako je redovno upražnjavamo, molitva može da postane prirodna reakcija na svaku situaciju u našem životu. Da li vam je potrebno da svakog dana odvojite veme da se pomolite i zahvalite Bogu, bez obzira na okolnosti? Gde god da nas Bog vodi, šta god da radimo, kako god da se njegov plan odvija, neka naše molitve ne prestaju.
