Kaže se da vreme leti kad se zabavljamo. Ali kad stvari zadobiju tužniji ton, život kao da se uspori. Počnemo da mislimo: „Ne znam da li ću se ikad izvući iz ovoga. I ne znam kako ću ovo da izdržim.“
Psalam 13 sadrži pitanje koje se stalno ponavlja: „Dokle? Dokle?“ Nije navedeno u kakvim se to okolnostima našao David, ali očigledno je da se oseća zaboravljeno i napušteno – što je nešto što nam je svima dobro poznato. Slično se osećamo kad izgubimo dragu osobu ili kad nam se čini da sami moramo da prođemo kroz dolinu nekog iskušenja.
Svakako je pogubno biti lišen odnosa sa drugim ljudima. Ali ono o čemu David ovde piše je još značajnije. On se oseća izolovano i od samog Boga.
U Pismu kod mnogih Božjih ljudi srećemo ovakav osećaj. U Knjizi proroka Isaije Božji narod vapi: „Ostavi me Gospod, i zaboravi me Gospod“ (Isaija 49,14). I hrišćanskim hodočasnicima – iskrenim Isusovim sledbenicima i slugama – ponekad dođe da kažu: „Čini mi se danas je Gospod zaboravio. Da nije, da je i dalje s nama, zašto bismo i dalje bili u ovakvoj nevolji? Da nas stvarno pazi, ne bismo morali da prolazimo kroz ovakve teškoće.“
Ipak, u Davidovoj sve većoj tuzi otkrivamo da njegovo poimanje (kao što je često slučaj i kod nas) nije pravi odraz stvarnosti. A David ima dovoljno duhovne zrelosti i poniznosti da prizna da se ono što oseća ne poklapa s onim što zna da je istina. Zato podseća sebe na Božju postojanu ljubav, njegovo spasenje i velikodušnost – i rešava da se raduje zbog njih čak i usred svoje borbe i patnje (Psalam 13,5-6).
Ovakva napregnutost ispunjena nadom krasi hrišćanski život. Pitamo se: „Dokle, Gospode? Gde si, Bože?“ dok podsećamo sopstveno srce da Bog nije prestao da nas voli, oslobađa i radi u nama.
Ne verujte u laž da vas je Bog napustio koju vam osećanja uporno serviraju. Počivajte u Božjem utešnom odgovoru koji je dao svom zaboravnom narodu: „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe. Gle, na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda mnom“ (Isaija 49,15-16). Božja briga za njegovu decu stalna je i uvek je tu baš kao sunce. Čak i kad ga oblaci zaklone, ono je i dalje tu. Uvek je tu.
Da li ćete se danas pouzdati u Božju postojanost? Kad se sledeći put osetite napušteno, znajte da Bog posmatra svoje dlanove na kojima je urezano ime svakog njegovog deteta i govori: Tu si. Nisam te zaboravio.
