Nazivamo je svakojako, maskiramo kako umemo, ali ljubomora je često jedan od „najtolerisanijih“ greha u evanđeoskom hrišćanstvu. Verovatno je nećemo naći na spisku „deset najpopularnijih“ greha na koje pastor upozorava svoju crkvu i koje verni spominju kad međusobno razgovaraju o svojim mukama. Ipak, ona jeste na Božjem spisku i često se spominje u Pismu. Štaviše, ljubomoru možemo naći u središtu nekih od najpodlijih, najgrešnijih primera ponašanja o kojima govore novozavetne poslanice, jer je treba shvatiti ozbiljno (vidi, na primer, Rimljanima 13,13).
Nije se mnogo toga promenilo otkako je Pavle pisao Korinćanima. Prosečna crkva se i dalje bori s previše haosa i podela koje je uzrokovala upravo ljubomora – a jedna od opasnosti ljubomore leži u tome što zbog nje možemo posumnjati da Bog ne zna šta radi kad dodeljuje darove.
Sve što imate, kaže Pavle ovim oholim, razjedinjenim i ljubomornim članovima crkve, primili ste – a Davalac svih darova, Stvoritelj sveta, ne pravi greške. Kako su onda mogli – i kako mi možemo danas – da se arogantno šetaju okolo misleći da bi bolje od Boga upravljali tvorevinom? Da li smo mi sebi sami odredili visinu, građu, brzinu ili neku drugu sposobnost? Ko nas je učinio jedinstvenim? Bog! Naša DNK je božanski isplanirana. Naše okolnosti su u skladu s Božjim naumom, a on ne greši. Ljubomora je greh jer je to stav da Bog nije dobar i ne zna šta je dobro za nas. Ljubomora je slika idolopoklonstva.
Dok sviramo malu flautu u životnom orkestru, pogled će nam možda pasti na mesto nekoliko stolica dalje od nas – na veliku tubu, koja ispušta duboke, glasne note. Možda ćemo pasti u iskušenje da pomislimo: „Mene niko i ne čuje. I kako će, kad se skoro i ne čujem.“ Iz toga će proisteći osećaj ogorčenosti zbog mesta koje zauzimamo, kao i zavist ka sviraču tube. Ipak, postoji razlog zašto sviramo pikolo. To je instrument koji nam je dodeljen – svirajmo ga zato s radošću i najbolje što umemo!
Zašto smo ljubomorni jedni na druge dok se trudimo da upotrebimo darove koje nam je Bog dao? Zašto dozvoljavamo da nas nezadovoljstvo liši radosti koju nam on besplatno nudi? Zašto puštamo da nas ono što je učinio za nekog drugog oslepi tako da ne vidimo šta je učinio za nas – a da i ne spominjemo to što nam je svojim prisustvom pružio večna bogatstva? Evo istine koju moramo stalno da ponavljamo: „Bog mi je dao upravo ono što mi je potrebno, stvoren sam upravo onako kako je on planirao i sve što mi je dao, pa i ono što nije – sve je na moje dobro i njegovu slavu.“
Ne dajte ljubomori da vas izjede. Radosno živite u ulozi za koju ste stvoreni. Vi ste njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio i dao vam ih (Efescima 2,10). Neka vam to bude dovoljno za danas.
