Svima nam se desilo da se nađemo u duhovnoj dolini onda kad smo očekivali da budemo na vrhu. Ponekad, baš kad se najmanje tome nadamo, umorimo se, primimo loše vesti ili pokleknemo pred nekim starim grehom koji nas je mučio. U životu nam se često nakupe teškoće zbog kojih tokom vremena umesto vere počnemo da osećamo strah.
Prorok Ilija se skrivao u divljini uglavnom zato što je promenio pogled na svet: umesto da posmatra okolnosti kroz Boga, počeo je da posmatra Boga kroz okolnosti. Pogledao je izbliza svoje životne teškoće i to ga je paralisalo. Počeo je da se u životu oslanja na svoj vid, a ne na veru; tako je narušio svoj mir i usporio duhovni napredak.
Ilija je upao u zamku „ja, pa ja“. Pošto se usredsredio na brojne Izrailjeve prestupe prema Bogu, postao je plen ideje da jedino on služi Bogu (1. Carevima 19,10). Umesto vere i nade, sada je osećao nezadovoljstvo i nemir. Pun samosažaljenja otrčao je u pustinju, legao pod smreku i pomolio se da umre. Ipak, Bog ga nije osudio niti ukorio, već ga je okrepio hranom i pićem, pripremajući ga za putovanje koje ga je očekivalo. Nežnim šapatom Gospod se potom iznova otkrio svom ucveljenom slugi podižući ga tako na noge i dajući mu potpuno novi spisak dužnosti (stihovi 4-16).
Kad se nađemo u iskušenjima, često se prepuštamo samosažaljenju. Počnemo da mislimo kako samo nas takve muke more. Neki od nas dobro znaju kako je bilo Iliji; Gospod nas je nekada divno upotrebljavao i radili smo za evanđelje, ali sada smo, iz nekog razloga, daleko od tog planinskog vrha. Bog može da dozvoli da se spustimo – ali nas nikad ne ostavlja u niziji. Kao što je anđeo bio s Ilijom u njegovoj dolini, tako je i Božji Duh s nama u našoj.
Ako se nađete u pustinji, nemojte samo da tražite smreku pod koju ćete leći. Ne mislite da je najbolji deo vašeg života iza vas. Bog ima cilj za vas i za mene. On dovršava ono što je započeo (Filipljanima 1,6). Neka vas okrepi podsetnik da je Bog tu i navalite na posao na koji vas je pozvao.
