Izvesni pastor je u okviru jedne konferencije bio domaćin seminara o očajanju i depresiji u službi. Taj seminar je bio najposećeniji na celoj konferenciji, što možemo da shvatimo kao nešto neverovatno ohrabrujuće, ali i prilično deprimirujuće. Pastori, neki u pratnji svojih supruga, tragali su za nadom i odgovorima na pitanje šta da rade kad se ozbiljno obeshrabre u službi.
Prorok Ilija bi sigurno znao kako se najsnuždeniji sveštenik u toj prostoriji oseća. I on je u svojoj službi doživeo beznađe. Jednom je stajao sam pred 450 naoružanih ljudi – proroka lažnog boga Vala koji su mu se usprotivili – i video je kako Bog silazi sa silom i uništava njegove neprijatelje. Pa ipak, neposredno posle tog događaja, od carice Jezavelje je dobio preteću poruku, pa je pobegao u pustinju. Noć je proveo u pećini, potišten, ubeđen da je jedini čovek kome je stalo do Boga. Dok je bio najutučeniji, Bog ga je susreo i ohrabrio obećanjem: „Ali sam ostavio u Izrailju sedam hiljada, koji ni jedan ne saviše kolena pred Valom, niti ga ustima svojim celivaše“ (1. Carevima 19,18).
Vaša vera i saobražavanje s Hristom su veliko ohrabrenje za vašeg pastora. Apostol Pavle je, kad je čuo da mlada zajednica u Solunu i dalje čvrsto stoji u veri, pisao: „Mi sad živimo“, opisujući „svu radost kojom se zbog vas radujemo pred svojim Bogom“ (1. Solunjanima 3,8-9).
Bez obzira na to o kojoj oblasti službe se radi, Božje sluge nisu imune na osećaj obeshrabrenosti. Put hrišćanske službe pun je vrhova i dolina; neke staze su divne, neke, pak, užasne. Kad smo potišteni, teško nam je da nastavimo – ali Bog koristi svoj narod da podrži pastore i vođe službi. Narod to čini svojom verom, svojim sazrevanjem i molitvama. Kad je Č. H. Sperdžen pokazivao ljudima crkvu Metropoliten u Londonu, odveo bi ih u suteren da im pokaže „sobu sa kazanima“. Tamo nije bilo kazana, već bi se tu svake nedelje ujutro okupilo nekoliko stotina ljudi da se moli za Sperdžena dok propoveda. Znao je da delotvornost njegove službe zavisi od onih koji se mole i od Boga koji uslišava njihove molitve.
Ako ste u nekoj službi (bilo da je plaćena ili ne) i osećate se obeshrabreno, razmislite o ovome: ostvarili ste uticaj na život drugih za celu večnost. Osvrnite se na proteklih nekoliko godina i usred svih svojih teškoća moći ćete da vidite dokaze da Bog radi preko vas. Neka vas to ohrabri! A ova reč je upućena svima – kada ste poslednji put napisali neko ohrabrenje ili se pomolili za one oko vas koji su u nekoj službi? Veoma je važno da to radite. Čak i ako te vođe nastave da propovedaju i uče istu poruku i da služe isto kao i uvek, njihov rad će uvek imati više efekta kad se jednostavno, u veri, molimo za njih. Svi imamo dužnost – tačnije, privilegiju – da to činimo.
