Držanje religioznih pravila i obreda s ciljem zadobijanja pristupa u nebo ne pruža nam osećaj mira i sigurnosti, niti uverenost da nam je oprošteno. Takođe nam ne daje večni život.
Upravo je ta nesigurnost kad je reč o dobijenom oproštaju navela ovog mladića da priđe Isusu i hrabro mu postavi ovo pitanje. Bio je bogat; Luka je napomenuo i da je bio moćan i uticajan vladar (Luka 18,18) – osoba kakvoj se svet divi i smatra je blagoslovenom. To nije bilo sve; on je ozbiljno držao Božje zapovesti (Matej 19,20). Kad ga pogledamo, mislimo: „Ako će iko zadobiti večni život, onda je to svakako on.“ Zato je mladić verovatno mislio da će ga Isus pohvaliti za držanje Božjeg zakona i umiriti ga: nebeska nagrada ga svakako očekuje. Isus mu je, međutim, s blagošću rekao da se ipak nije baš savršeno držao tog zakona. Mladić je, štaviše, prekršio prvu zapovest: umesto da voli Boga celim svojim srcem, dušom, snagom i umom, obožavao je svoje bogatstvo, što nam pokazuje činjenica da je otišao od Isusa kad mu je zatraženo da se odluči između svog Učitelja i novca. Isus je mladiću pokazao da Božje zapovesti nisu lestvica po kojoj se penjemo da bismo dohvatili Božje prihvatanje, već ogledalo koje nam otkriva naše pravo duhovno stanje.
U suštini, bogati mladić je imao problem sa srcem. To je i naš problem. Biblija kaže da smo već po rođenju neprijateljski nastrojeni prema Bogu i da nismo u stanju da ispravimo svoj odnos s njim. Ne volimo Boga svim svojim srcem, jer druge stvari volimo više od njega.
Nesposobnost mladića da se pokori Božjem zakonu i voli Boga kao što bi trebalo je i naša nesposobnost. Niko nije, niko ne može i niko neće savršeno voleti Boga i držati njegove zapovesti osim Isusa. Međutim, to je dobra vest! Spasenje ne zavisi od nas i onoga što mi radimo. Mir, sigurnost, oproštaj i položaj opravdanog pred Bogom zadobijamo kad se oslonimo na njegovu milost – kad prihvatimo njegovo spasenje kao besplatni dar koji se ne može zaraditi ni kupiti i kad se ponizno i zahvalno poklonimo pred onim što je Isus omogućio svojom iskupljujućom smrću na krstu.
Ovaj čovek nije morao da se posle susreta sa Hristom tužno udalji. Mogao je da proguta ponos i egoizam. Mogao je da oseti radost koju imamo kad nam je Isus na prvom mestu, a ne žalost uzdanja u sopstvenu dobrotu i bogatstvo. Uzaludno je da se, kao on, oslanjamo samo na sebe; to će samo produbiti našu zabrinutost. Ali ako našem Spasitelju priđemo s detinjom verom i uzdanjem, doživećemo pravi mir i sigurnost večnog života. Zato postavite Isusa na presto svog života i drage volje mu predajte u službu sve što jeste i što imate. Dođite Isusu praznih ruku i upoznajte radost i život koje nam daje.
