Kad malo zastanemo i razmislimo, ovo je neverovatna ideja: u stanju smo da pričinimo zadovoljstvo Bogu.
Stvarno je neverovatna pomisao da bi naš Tvorac mogao da bude zadovoljan našim postupcima. Pa ipak, Pismo nas ohrabruje da primetimo tu istinu. Kao hrišćani, trudimo se da živimo tako da nam se nebeski Otac osmehuje. Jedan od velikih motiva za poslušnost Bogu koji nalazimo u Bibliji jeste tvrdnja da našim životom možemo da mu još više ugađamo (vidi 1. Solunjanima 4,1) – a jedan od načina da to uradimo jeste velikodušno davanje, koje je „žrtva ugodna Bogu“. Pavle je darežljivost ckve u Filipima opisao rečima koje odražavaju starozavetnu praksu prinošenja životinje na žrtvu. Kad bi u Starom zavetu Božji narod prineo žrtvu paljenicu, to je pratilo i paljenje tamjana. Zato je žrtva privlačno mirisala. U izvesnom smislu, to je predstavljalo prihvatljivost i ugodnost žrtve u Božjim očima. Isto tako, Bog svom narodu – i u prvom i u dvadeset prvom veku – kaže: Kad daješ iz srca koje kuca kao moje, to stvara ugodan miris i tvoja žrtva mi pričinjava zadovoljstvo.
Kad razmišljamo o ovakvom davanju, ne bi trebalo samo da preletimo preko reči „žrtva“. Prinošenje žrtve nije uvek isto što i velikodušno davanje. Možemo da budemo velikodušni – kao što većina vernih zapravo i jeste – a da ne osećamo da to utiče na naš život i okolnosti.
Želeći da isto dokaže svojim učenicima, Isus im je skrenuo pažnju na siromašnu udovicu koja je stavljala svoj prilog u kutiju u hramu. Kad je video da žena stavlja dva bakarna i gotovo bezvredna novčića, uporedio ih je sa darovima bogatih oko nje i rekao: „Zaista, kažem vam: ova siromašna udovica stavila je više od svih; jer su svi ovi priložili dar Bogu od svoga izobilja, a ona je od svoje sirotinje stavila sve što je imala za život“ (Luka 21,2-4). Bogati su bili velikodušni, ali udovica je prinela žrtvu. Oduzela je od sebe da bi mogla da da drugome. Njen Gospod je to video i bio je zadovoljan onim što je video.
Po prirodi nismo davaoci koji prinose žrtvu. Ipak, celokupno hrišćansko putovanje – u primanju i davanju, u brizi i deljenju – ispunjeno je milošću od početka do kraja. Kad tako požrtvovano dajete, iz srca koje želi da ugodi Bogu, on obećava da će ispuniti „svaku vašu potrebu po svom bogatstvu u slavi – u Hristu Isusu“ (Filipljanima 4,19). Razmišljanje o svemu što je Bog dao, što daje i što će dati otključava naše srce i omogućava nam da dajemo i požrtvovano i radosno. Kad tako činimo, Bog se raduje.
Postupci Filipljana i njihovi „izvodi iz banke“ pokazuju da su zaista verovali u ovo. Da li i vaši izvodi ovo pokazuju?
