Pravi proroci su značajni ne zbog toga ko su, već zbog poruke koju objavljuju. I za nas bi trebalo da važi isto.
Uzmimo kao primer Avakuma. O njemu gotovo da nema nikakvih biografskih izvora. Sve što znamo potiče iz knjige s proroštvima koja nosi njegovo ime, a i ona nam veoma malo kaže; o njemu nema reči u drugim delovima Starog zaveta. Ipak, i to nam nešto govori. Sve što o njemu treba da znamo sadržano je u njegovom pozivu.
Isto važi za celokupno biblijsko proroštvo. O nekim prorocima znamo malo više nego o drugima – ali čak i to što znamo nije nešto duboko ili značajno. Na primer, za Amosa znamo samo da je bio govedar i da je brao dudove pre nego što je Bog položio ruku na njega (vidi Amos 7,14). Slično tome, kad su ga pitali ko je, Jovan Krstitelj je rekao: Ja sam glas koji viče u pustinji. Ja sam svetlo koje svetli nakratko, ali Isus je Svetlost sveta. Ja sam prst uperen na Hrista. On mora da raste, a ja da se umanjim (vidi Jovan 1,23; 5,35; 3,30).
U uvodnom stihu Knjige proroka Avakuma reč za „proroštvo“ je u nekim verzijama prevedena kao „breme“. Kakvo je to breme bilo? To je bilo breme koje je prorok osetio kad bi video stvari onako kako mu je Bog dao da ih vidi, teret viđenja okolnosti koje i drugi vide, ali ih ne razumeju, i prenošenja Božje mudrosti i planova onima koji su ga slušali.
Mi danas previše obraćamo pažnju na ličnost i njena dostignuća, ali u našem propovedanju evanđelja, poučavanju i razgovorima fokus mora da bude na poruci. Svaka propoved, lekcija i razgovor o evanđelju na kraju uvenu kao trava. Vredni postaju jedino onda kad se nepogrešiva istina i pouzdanost Božje reči usidre u srcu slušalaca. Kao što je Dejvid Vels napisao, propovedanje – kao, uostalom, svaki vid saopštavanja Božje istine zasnovan na Božjoj reči – „nije razgovor, ćaskanje o nekim interesantnim idejama… Ne! To nam sam Bog govori! On govori preko drhtavih usana propovednika čiji je um usmeren na reči Pisma i čije srce boravi u Božjem prisustvu.“1
Bilo da smo pozvani da propovedamo, učimo ili podelimo Božju reč s komšijom, treba da znamo jednu važnu stvar: u srcu našeg bića treba da postoji iskrena poniznost koja potiče od razumevanja ubedljivog Božjeg poziva u našem životu. Zbog toga treba da osetimo i uzbuđenje, jer čemu bismo predali život radije nego ovoj poruci koja je toliko veća od nas, poruci čije će posledice u životu drugih večno trajati? Neka nas danas ne brinu glasnikove naklonosti i sposobnosti; neka nam glavna briga bude širenje poruke, gde god i kad god smo na to pozvani.
