Većina zapadnjačkog sveta bi u 21. veku rekla da je čovek u suštini dobar. Ipak, ako samo tokom jednog dana pogledamo vesti, brzo ćemo se zapitati da li je stvarno tako.
Takođe bi i jedan dan samopreispitivanja bio dovoljan da podrije tu tvrdnju. Ako smo potpuno iskreni, moramo priznati da nam je srce nepokorno i van kontrole: popularna rešenja tog problema – kao što su bolje obrazovanje ili promena društvenih okolnosti – kao da nikada ništa i ne poprave. Čovečanstvo je i dalje potpuno nesređeno.
Kad otvorimo Bibliju, otkrivamo jednu ružnu istinu o sebi: otuđeni smo od ljudi oko sebe – pa ponekad i sami od sebe – zato što smo otuđeni od Boga. Naša vodoravna otuđenost je samo pokazatelj mnogo ozbiljnije uspravne otuđenosti. Bog nas je stvorio da imamo odnos s njim, ali naš um je ipak okrenut od njega. Ne razmišljamo o njemu. Ne volimo ga. Čak ga i ne tražimo.
Ipak, tu su i dobre vesti. Ranije smo polako venuli, ali kao Hristovi sledbenici, sada smo obnovljeni. Bili smo otuđeni, ali sada smo izmireni. Živeli smo u tami, a sada smo dovedeni u svetlost. Bili smo zarobljeni, a sad smo oslobođeni. Bili smo mrtvi, a sad smo oživljeni sa Hristom. To je iskustvo onih koji poznaju Boga onako kako se otkrio u svojoj Reči.
Ovaj preobražaj nije obična posledica odluke da nekako promenimo život. Većina nas je u nekom trenutku pomislila: „E, sad okrećem novi list i promeniću nešto. Ove godine ću biti zahvalniji nego prošle.“ I to je dobro! U tome nema ničeg lošeg. Naši prijatelji i porodica bi verovatno bili oduševljeni kad bi čuli tako nešto. Ipak, nije samo to cilj hrišćanskog života. Promenu u životu hrišćanina motiviše i inicira spasonosna Božja milost. Nastavljamo isto kao što smo i započeli: po milosti.
Radosna vest evanđelja je činjenica da je Isus iz Nazareta došao kako bi stao na kraj našem otuđenju. On i samo on je učinio ono što nam je najviše trebalo, ali sami nismo mogli to da učinimo. Zato je poziv koji nam je upućen sasvim jednostavan: treba da ostanemo „u veri… ne odvraćajući se od nade evanđelja.“ Nema potrebe da idemo dalje od jednostavnog evanđelja o Hristu, koji je raspet, vaskrsao i koji vlada; to, štaviše, ne bismo ni smeli. A opet, kako samo lako postanemo indiferentni prema tim istinama; dobro su nam znane, pa smo prema njima mlaki, a ponekad ih čak preziremo. Zato se dobro zagledajmo u svoje srce. Priznajmo da smo grešni i vratimo se evanđelju, diveći se istini da „ti, Bože, umre za me.“1
