Podeljena radost je veliki izraz saosećanja. Reč saosećanje obično koristimo da opišemo podeljenu žalost – ali ona može da se odnosi i na radost.
Shvatamo šta je saosećanje kad ga upotrebimo u rečenici, ali sama reč ipak teško može da se definiše. Razmislimo zato o njenoj suprotnosti, a to je ravnodušnost. Ako ravnodušnost kaže: „Nimalo me ne zanima“, onda saosećanje kaže: „Veoma mi je stalo.“ Saosećanje je poistovećivanje s doživljajem druge osobe.
Mnogima od nas je sasvim prirodno da „plaču s onima koji plaču.“ Kad vidimo voljene da su razočarani ili tužni, instinktivno osećamo isto i plačemo kad vidimo ili pomislimo na njihovu tugu. To je dobro, jer kad nosimo bremena jedan drugome, to znači da smo ispunili Hristov zakon (vidi Galatima 6,2). Međutim, radovanje tuđem uspehu nam često malo teže pada, jer od nas zahteva da se usprotivimo palom stanju ljudske prirode koja je sklona preziru i ogorčenosti. Zato nam tuđi uspeh, umesto da nam posluži kao prilika da blagoslovimo Boga i zahvalimo mu, lako postaje povod za ljubomoru.
Većina nas ume da sakrije tu ljubomoru. Ipak, ogromna je razlika između skrivanja i neosećanja ljubomore. Mi možemo da prilagodimo ponašanje i sakrijemo je, ali da bismo došli do tačke da je uopšte ne osećamo, potreban nam je duhovni preobražaj. Taj preobražaj započinje ispravnim razumevanjem našeg identiteta: mi smo udovi Hristovog tela. Pavle kaže da smo „i mi mnogi jedno telo u Hristu, a kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi“ (Rimljanima 12,5). Ako smo u Hristu, to znači da smo i Hristu i jedni drugima udovi.
Drugačije rečeno, ako smo u Hristu, svi igramo za isti tim. Kad to shvatimo, biće nam sasvim prirodno da se radujemo s drugima kao što se fudbaleri, kad njihov saigrač postigne pobedonosni gol, svi raduju kao da su ga sami dali. Kao Božji narod, mi dobijamo i gubimo – radujemo se i tugujemo – zajedno.
Božja reč nas poziva da nam „ljubav bude nelicemerna“ (Rimljanima 12,9) – a nelicemerna ljubav nalik Hristovoj preobražava naša osećanja, tako da ljubomora odstupa pred radošću, a ravnodušnost pred istinskim saosećanjem. Postoji li neko pred čijom ste radošću ili tugom nekako uzdržani? Da li ste razmišljali o tome koga biste danas mogli da ohrabrite? Gotovo sigurno postoji neka osoba kojoj je potrebno da joj baš vi priđete i stavite joj do znanja da ste uz nju, da se molite za nju i da ste joj na raspolaganju dok prolazi kroz težak period. Isto tako, sigurno postoji neko s kim možete da se radujete; možete jednostavno da mu kažete da hvalite Boga za ono što je učinio u njegovom životu. Budite onaj za koga može da se kaže: „Veoma mu je stalo.“ Već danas zatražite od Boga saosećanja i utehe i da svojim Duhom deluje u vama i načini od vas takvu osobu.
