Koliko god nam to zvučalo oštro i možda neprijateljski, Biblija neotkupljene poredi sa živim mrtvacima. Van Isusa Hrista ljudi su „mrtvi“ u svojim prestupima i gresima.
Biblijski prikaz čovečanstva bi morao da snizi naša očekivanja od života van Božjeg carstva. Obrazovanje jeste od velikog značaja. Jasno je da su zakoni neophodni. Ipak, nijedno od ta dva, pa ni oba zajedno, nisu u stanju da izađu na kraj s osnovnim pitanjima čovečjeg srca. Svetovni lekovi su samo prva pomoć jer ne mogu da reše najveći problem, a to je naše prirodno stanje: mi smo „mrtvi zbog svojih prestupa i grehova među [kojima] smo i mi svi nekad živeli… pa smo kao i ostali po prirodi bili podložni Božijem gnevu“ (Efescima 2,1, 3).
Otuđenost koja karakteriše čovečanstvo van Hrista pre svega je vertikalna: to je otuđenost od Boga. Ipak, njene posledice se rasipaju u svim pravcima. Pavle u svojoj poslanici Efescima u nastavku opisuje kako je ta vertikalna otuđenost uticala na horizontalne odnose između Jevreja i neznabožaca (Efescima 2,11-12). Duboko ukorenjeno neprijateljstvo između Jevreja i neznabožaca u drevnom svetu uzrokovao je isto tako duboki greh. I jedni i drugi su bili odvojeni od Boga, kako je to lepo predstavljala zavesa koja je visila u hramu. I jedni i drugi su bili međusobno razdvojeni metaforičnim zidom koji je stajao između njih (14. stih).
U suštini, van Hrista takva neprijateljstva neminovno nastavljaju da postoje. Svakako je dobro ulagati u zajednicu i raditi na promeni društva i za dobrobit bližnjih (štaviše, Bog nalaže svom narodu da to čini – pogledajmo, na primer, Jeremiju 29,7), ali to nije glavna stvar u koju hrišćani treba da ulažu energiju služenja, niti tu treba da polažu nade u obnovu. U Isusu, i samo u Isusu, Bog je stvorio i i dalje stvara novo društvo u kome milost ruši te prepreke koje nas dele. Bog nam u autentičnoj lokalnoj crkvi pruža „genetski nacrt“ za „popravku slomljenog sveta“1 Kad ljudi naiđu na crkvu u kojoj je taj nacrt vidljiv, okusiće ono što Bog planira da uradi kad nestanu greh i suze, kad u novom nebu i novoj zemlji sve što je planirao bude dovršeno.
I vertikalno i horizontalno otuđenje je van Hrista neizbežno. Ali u Hristu i u društvu koje on gradi i predvodi, to otuđenje je razapeto. Ako ćemo ozbiljno da shvatimo stvarnost greha, to znači da ćemo ulagati u lokalnu crkvu kako god umemo, da bi crkva postala mesto na kome je milost porušila prepreke i mesto na kome se nacrt Božjeg budućeg carstva jasno vidi. Dok ne stignemo do njega, imamo mogućnost da gradimo njegov nagoveštaj i uživamo u njemu.
