Božji oproštaj nije samo odraz njegovog srca (mada svakako to jeste), već i obećanje iz njegove reči. Zato je naš doživljaj Božjeg oproštaja direktno povezan s našom spremnošću da ga držimo za reč.
Pisac Poslanice Jevrejima objašnjava da naša sigurnost u oproštaj počiva jedino na iskupljujućoj Isusovoj krvi (Jevrejima 10,19-22). Takođe, kad priđemo Bogu s kajanjem, on obećava da će zaboraviti naše grehe (17. stih). Bog se zakleo da neće pamtiti naše prestupe (Isaija 43,25). Drugim rečima, ako pokušamo da mu se vratimo s problemima koje je već rešio, čućemo kako nam otprilike kaže: Drago dete, ne znam o čemu pričaš. Obećao sam da to više nikad neću spomenuti – zato ni ti ne bi trebalo.
Božji primer bi trebalo da bude naš model praštanja drugima. Praštanje nema veze s osećanjima, već sa obećanjem i poslušnošću. Kad oprostimo nekome, u suštini se obavezujemo na tri stvari: kao prvo, da toj osobi to više nećemo spominjati; drugo, to nećemo spominjati ni bilo kome drugome; i treće, to nećemo više spominjati ni sami sebi. Iskreno praštanje govori: „Hoću da s tobom postupim onako kako je Bog u Hristu postupio sa mnom.“
To ne znači da se praštanje odvija samo u umu niti da je to samo čin volje. Očigledno je da moramo da oprostimo od srca (Matej 18,35). Naš oproštaj je najiskreniji onda kad smo svesni da je Hristos nama oprostio, kad smo za to zahvalni i kad smo poslušni Božjoj zapovesti da oprostimo.
Da li morate da oprostite nekome? Možda vam se čini da danas niste u stanju za to – ali nije stvar u tome. Kao primaoci Božjeg oproštaja u Hristu, pozvani smo da oprostimo kao što je i on oprostio nama. To nije lako, ali jeste moguće. Božji Duh nam omogućava da damo obećanje i da ga održimo. Kad praštamo jer smo poslušni Božjoj zapovesti i kad se obavežemo na tri navedene stvari, Bog može i hoće da naša osećanja uskladi s našom odlukom.
