Pitanje koje svakodnevno sebi postavljamo kad se suočavamo s raznoraznim okolnostima glasi: „Šta je ispravno učiniti?“
To se i Voz pitao kad je odlučio da ode na gradska vrata. Želeo je da se oženi Rutom i zaštiti je kao njen rođak-otkupitelj, ali znao je da postoji čovek koji je Ruti bio još bliži rod, koji je takođe mogao da obavlja tu ulogu. Voz je bio pošten čovek i nije hteo da donese ishitrenu odluku kad ga je Ruta zaprosila na gumnu. Očigledno je želeo da je zadobije na pošten način. Otišao je na najjavnije moguće mesto – gradska vrata – kako bi objavio svoj brak sa strankinjom, što je moglo da našteti njegovom ugledu i nasleđu. Onaj bliskiji rođak nije bio spreman na toliki rizik (Ruta 4,6). Ime tog čoveka Pismo ne navodi. To je lekcija za sve nas: ne treba da se trudimo da stičemo i čuvamo ugled. Neka to za nas radi neko drugi; neka nas drugi hvale. Mi jednostavno treba da se trudimo da postupamo ispravno.
Vozove reči otkrivaju da je jedan od njegovih motiva bio „da podigne ime umrlom u nasledstvu njegovom“ (Ruta 4,10) – da očuva ime Elimeleha, Nojemininog preminulog muža, tako što će nastaviti njegovu lozu. To je nesebično. To je impresivno. Da se brinuo samo o sebi i svojim željama, Voz je mogao da odbije Rutu. On je ipak obavio svoju dužnost i javno preuzeo sve obaveze na sebe. U to vreme, predavanje titule rođaka-otkupitelja bi se zapečatilo razmenom obuće (7. stih). Ta razmena je bila simbol nečeg većeg – naime, Vozove posvećenosti, ljubavi i lične žrtve za Rutu. Nalik tome, krst stoji naočigled svima, a na njemu vidimo Hristovu posvećenost, ljubav i žrtvu za nas. Brak sa Rutom je Voza koštao novca. Naše otkupljenje i brak sa Hristom su njega koštali života.
Obe žrtve – i Vozova i Hristova – omogućile su veliku nagradu i nasleđe jer su pružile nadu za budućnost. Jedna žrtva je dala nadu mladoj Moavki i njenoj svekrvi, druga celom čovečanstvu. Vozova želja da postupi ispravno rezultirala je brakom koji je imao važnu ulogu u istoriji jer je nastavio lozu koja je na kraju dovela do rođenja našeg Spasitelja (Matej 1,5). A zahvaljujući Hristovoj žrtvi, sada očekujemo dan kad ćemo stajati u slavi, gledati njegovo lice i zauvek slaviti njegovo ime. Naš Mladoženja je došao i zadobio nas je po veliku cenu. Zamislimo samo Rutinu radost kad je čula da je Voz razmenio obuću i potvrdio da će je uzeti za ženu. I mi bi trebalo tako da se radujemo kad pogledamo krst, znajući da smo Hristovi. Pred svakodnevnim odlukama i teškoćama i mi, kao Voz, treba da naučimo da se jednostavno zapitamo: „Šta je ispravno učiniti?“
