Jedne večeri tokom 1960-ih, jedan čupavi hipik stigao je u veliku, urednu crkvu u priobalju San Franciska. Kad je ušao, niko od dežurnih ga nije pozdravio. Crkva je bila prepuna; dok je zagledao redove tražeći mesto, niko se nije ni mrdnuo, tako da je nastavio da hoda. Na kraju je, ne našavši mesto, došao skroz do prvog reda i seo na pod, nasred prolaza. U tom trenutku, stariji đakon – omanji čovek u svečanom odelu, sa sve iglom za kravatom – krenuo je ka njemu iz zadnjih redova. Prišao mu je – i seo na pod pored njega!
Taj đakon je bio pravi „Varnava“. Jedan jedini Varnava u grupi od 500 ljudi imao je bitnu ulogu u životu novoobraćenog.
Kao neko ko se tek obratio u hrišćanstvo, ni Pavle nije imao kuda. Vernici u Jerusalimu su se plašili i sumnjali da je doživeo tako radikalnu promenu u životu. Pavlu je na ovoj životnoj prekretnici bio potreban neko da ga ohrabri, da ga povede i predstavi crkvi. Za taj zadatak Bog je odabrao običnog čoveka koga je sve vreme pripremao za to. Taj čovek je bio iz religiozne porodice, stranac sa Kipra kome su oni koji su ga poznavali dali novo ime: Varnava, što znači „sin utehe“ (Dela 4,36). Baš zahvaljujući toj osobini – sposobnosti da ohrabri druge – Varnava je imao veliki uticaj u Pavlovom životu. Pismo nam ne kaže da je Varnava bilo kuda uputio Pavla, da mu je nacrtao mapu ili predložio s kim bi mogao da popriča. Ne, u njemu vidimo četiri divne reči: „Tada ga Varnava prihvati.“ Kad povedete nekoga tamo gde treba, to podrazumeva ulaganje vremena, truda i promenu planova. Varnava se iskazao onda kad niko drugi nije hteo da se potrudi.
Varnava je kasnije postao Pavlov saputnik na njegovom prvom misijskom putovanju (Dela 13,1-3). Taj neopevani heroj je umnogome zaslužan ne samo za početak Pavlovog hrišćanskog života, već i za početak njegovog svedočanstva među neznabožačkim narodima. Tek na nebu će postati vidljivo koliko su Pavlovi uspesi u misiji bili rezultat toga što je Bog od početka uz njega postavio Varnavu.
U našim crkvama potrebni su nam ljudi s Varnavinim duhom – ljudi koji zrače takvim saosećanjem, koji će uložiti vremena i truda i promeniti svoje planove kako bi prišli onima koji su novi ili se bore s nečim. U mnogim zajednicama ih već ima; crkva opstaje iz nedelje u nedelju baš zahvaljujući tim ljudima koji shvataju da svaki trenutak tokom dana nosi svoje posledice. Nijedan susret nije slučajan. Nijedan čovek nije nevažan. Nijedan zadatak nije beznačajan. Svakoj crkvi su potrebni takvi ljudi – ljudi koji su spremni da urade sve što treba da „prihvate“ nekoga, kao što je Varnava prihvatio Pavla. Da li ćete to biti vi?
