Uvek je lakše odstupiti u strahu nego krenuti napred u veri: lakše je, ali ne i bolje.
Gedeon je dobro poznavao strah i oklevanje. Oklevao je kad ga je Božji anđeo pozvao da povede Izrailj (Sudije 6,13, 15). Oklevao je kad su se neprijatelji Izrailja okupili da mu se suprotstave (stihovi 36-40). Takođe je oklevao u noći pred bitku u kojoj mu je Bog obećao da će pobediti (7,9-10). U svem tom strahu i oklevanju, Bog mu je govorio. Primetimo Božju blagodat i strpljivost dok govori Gedeonu: „Ako li se bojiš…“, i kako ga hrabri da u logor povede i svog slugu. On vrlo saosećajno postupa s uplašenim Gedeonom. Priznaje da je, s čovekove tačke gledišta, zaista mnogo razloga da bude uplašen! Trebalo je da se bori s protivnikom čija je vojska bila brojnija za nekoliko desetina hiljada. Bog ga nije ukorio zbog straha, već mu je dao razloga da ima više samopouzdanja.
I nama su, baš kao Gedeonu, potrebne takve blage Gospodnje reči. Često zaboravljamo da možemo da na njega prebacimo sve svoje brige (1. Petrova 5,7). Sav svoj teret i strahove možemo da položimo pred njega. Dozvoljeno nam je da mu priđemo i kažemo da ne znamo šta da radimo. Njegov odgovor je uvek pun blagodati i saosećanja.
Ono što ovu priču čini još lepšom jeste Gedeonova reakcija na nežni Božji predlog. Tokom tajne posete neprijateljskom logoru slučajno je čuo dva čoveka kako raspravljaju o snu; jedan od njih je rekao da san znači da će pasti pod „mač Gedeonov“, jer mu je „predao… u ruke Bog Madijane i sav ovaj logor“ (Sudije 7,14). Kad je Gedeon to čuo i shvatio da je Bog zaista išao pred njim i učinio ono što sam nikako nije mogao, šta je uradio? „Pokloni se“ (15. stih). Ta reakcija je pravo, veliko bogatstvo. Suočivši se s nemogućim, ali siguran u ono što je Bog obećao, ovaj uplašeni, krhki, neugledni vođa proslavio je Boga celim srcem, a zatim je, s njegovim ohrabrenjem, okupio vojsku. Sada je bio hrabar, a ta hrabrost je potekla iz skrivenog, tajnog trenutka između njega i Gospoda.
Postoji razlika između ličnih planova da manipulišemo ljudima i iskrene, Duhom ispunjene smelosti. Jedna nastaje u čisto ljudskoj ravni i sklona je urušavanju, a drugu možemo otkriti samo ako se ponizimo pred Bogom, priznamo da smo slabi i setimo se da je on dovoljan za sve. To je čvrsto tlo na kome treba da stojimo. Protivotrov za strah nećemo zadobiti ako malo više cenimo sebe, kao što mnogi tvrde. Zadobićemo ga ako malo više cenimo Boga. Treba da se uzdamo da će nas on osposobiti, a takvo uzdanje će nam dati svetu i poniznu hrabrost s kojom ništa neće moći da se uporedi.
Čega se trenutno plašite? Kad padate u iskušenje da se povučete iako vas Bog poziva da poslušno krenete napred? Donesite svoje strahove pred Boga. Zamolite ga da vas osposobi za ono što sami niste u stanju da uradite. Onda se uzdajte u njega, poklonite mu se i poslušajte ga.
