Bez Hristove smrti na krstu nema ni evanđelja. Upravo preko Isusove žrtve je Bog Otac omogućio grešnim ljudima da imaju zajedništvo s njim. Ako hoćemo da znamo kakav je Bog, moramo da ga upoznamo u Gospodu Isusu Hristu. Samo preko krsta Bog pokazuje i pravdu – tako što njime kažnjava greh – i milost, tako što ga prašta, i time utire put ljudima kao što smo mi da uđu u nebo, a da ne iskvare njegovu svetost. Krst je Božji odgovor i na greh i na njegov gnev usmeren na greh. Onima koji ne veruju, Božji odgovor deluje potpuno besmisleno, ali oni koji veruju shvataju da je krst sama sila Božja (1. Korinćanima 1,18).
Kad bi Bog jednostavno prevideo greh i kad ga greh više ne bi gnevio, onda to više ne bi bio Bog. Pravda je deo Božjeg karaktera i zahteva da greh bude kažnjen. On ne može da se pravi da ne vidi zlo. Ta vest je divna za nas kad zbog drugih patimo, ali i otrežnjujuća ako smo mi ti grešnici.
Hristov krst je omogućio da Bog bude pravedan i da proglasi nevinima grešnike koji su poverovali u raspetog Spasitelja. Da bi se obračunao sa grehom, Bog je u svojoj milosti poslao rođenog Sina da primi kaznu koju grešnici zaslužuju. Spasavamo se putem zamene. Zastanimo i razmislimo o tome. Zadivljujuće je što je Bog uopšte isplanirao ovako nešto, a zatim i što je taj plan ostvario. Razmišljanje o krstu bi uvek trebalo da nas pokrene da sa strahopoštovanjem i poniznošću proslavimo Boga.
Zbog ove zamene, sve starozavetne žrtve ukazuju na Isusa. U Hristovoj smrti zadovoljen je Božji sasvim opravdani gnev prema grehu i njegova ljubav prema nama postala nam je vidljivija. Ljudi koji poveruju u Isusa više nisu izloženi Božjem gnevu; sada smo pozvani da se radujemo ljubavi koja nam je na krstu pokazana. Svi blagoslovi i dobrobiti evanđelja postaju naši zbog onoga što je Isus učinio svojim životom, smrću i vaskrsenjem.
Isus je došao da na sebi ponese svu Božju osudu zbog greha. Kad je Hristos zauzeo naše mesto, Bog je na krst izručio gnev koji smo mi zaslužili i s kojim bismo se suočili poslednjeg dana, da bismo mogli da stanemo pred njegov presto i kažemo: „Ja sam s njim. On je živeo životom kojim ja nisam mogao. On je umro umesto mene.“
Jovan u svojoj prvoj poslanici piše kako nas ponekad „srce osuđuje“ (1. Jovanova 3,20). Taj doživljaj je nešto što je svakom čoveku poznato. Ali hrišćanin ne mora da sprži svoju savest kako bi umirio glas koji ga osuđuje, niti taj glas mora da ga slomi. Možemo sasvim iskreno da priznamo koliko je naš greh dubok, jer je Božja ljubav još dublja. „Stoga sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu“ (Rimljanima 8,1). Isus je došao da se sretne s nama na krstu. Grešniče kome je oprošteno, da li ćeš se naći tamo s njim i diviti mu se?
