Ljudi se jedni drugima pokoravaju iz raznih razloga – na osnovu politike ili društvenih struktura, a ponekad čak i iz pragmatizma. Ponekad nam se čini da je mnogo lakše (a svakako i ljubaznije!) da se jednostavno pokorimo i ne rizikujemo da drugima delujemo grubo ili svadljivo.
Međutim, nijedan od ovih razloga nije faktor koji treba da motiviše hrišćanina da se pokori. Umesto toga, glavna crta naše podređenosti drugima je što to treba da činimo „u strahu pred Hristom“. Kad se poklonimo pred Isusom, nismo više obuzeti sobom. Strahopoštovanje prema Hristu ne samo što nas odvlači od nas samih, već nas i privlači njemu. U njemu vidimo kako treba da se odazovemo pozivu na pokornost, jer nas je sam Isus učio: „Koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi… kao što Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da posluži i da život svoj da kao otkup za mnoge“ (Matej 20,26, 28). On te reči nije samo izgovorio – on ih je živeo. Razmislimo, na primer, o događaju iz 13. glave Evanđelja po Jovanu, kad je Isus učenicima oprao noge. Jovan beleži: „[Isus] znajući da mu je Otac sve dao u ruke, da je od Boga izišao i da Bogu ide, usta od večere i skide gornju haljinu, uze ubrus i opasa se. Zatim nasu vode u lavor, pa poče prati noge učenicima“ (Jovan 13,3-5). Šta smo to ovde videli? Ništa manje nego pokoravanje Boga Sina Bogu Ocu. Onaj koji je došao od Boga i koji jeste Bog unizio je sebe tako što je „uzeo obličje sluge“ (Filipljanima 2,7).
Isus nije došao da čini svoju, nego Očevu volju (Jovan 6,38). Zbog toga je prihvatao teškoće. Bio je izolovan i maltretiran. Istrpeo je zlobu, nerazumevanje i smrt. On je sam slomljen da bi naš slomljeni život mogao da se obnovi i preobrazi. On je došao da umre na krstu, podređujući se Očevoj volji, kako bi mogao da bude otkup za sve koji su dovoljno ponizni da se poklone i kažu: „E, to je Spasitelj koji mi treba.“
Kad posmatramo Hrista kakav zaista jeste, ne možemo, a da ne osetimo strahopoštovanje. Koga bismo voleli i poštovali više nego drugu osobu Trojice, koja je bila voljna da se u poslušnosti Ocu preda do smrti, radi dobra svog naroda? A kad prema Hristu osećamo strahopoštovanje, spremni smo da imamo i njegov stav: više se ne grabimo za ugled, ne težimo sticanju autoriteta niti se pozivamo na svoja prava, već se pokoravamo Bogu tako što sopstvene interese podređujemo interesima svoje braće i sestara.
Mnogo je razloga što odlučujemo da se pokorimo drugima (i još više što odlučujemo da to ne učinimo). Ipak, za vas neka važi ovo: u vašoj crkvi pokoravajte se drugima zbog straha pred Hristom, koji se, opet, pokorio svom Ocu i tako postao naš Spasitelj.
