Mnogi glumci smatraju da su zreli za ulogu Hamleta. Ipak, često se pokaže da joj nisu dorasli. Jednostavno nemaju znanja i iskustva za tako nešto – ali to ih, naravno, ne sprečava da i dalje pokušavaju!
Slično tome, svi ljudi u nekom trenutku dolaze u iskušenje da posumnjaju u Božji autoritet u svom životu, pogrešno verujući da sami mogu da igraju ulogu koju može da iznese samo on. U nekim situacijama se ne oslanjamo na njegovu božansku ruku, već dovodimo u pitanje njegovu nezavisnu volju. Pokušavamo da odigramo ulogu koja je namenjena samo Bogu Tvorcu.
Odbacivanje Božjeg autoriteta nije ništa novo. Dok je Isus bio na zemlji i svojom službom ispunjavao starozavetna proroštva, njegov rođeni narod ga je odbacio. Izrailj je čekao mesiju – ali kad je ovaj stigao, doveli su u sumnju njegov autoritet i nisu verovali da je ono što tvrdi da jeste. Proroštva su im bila dobro znana, ali nikako nisu mogli da uvide da su se ispunila.
Nekoliko dana pre nego što je umro u rukama jevrejskih verskih vođa i paganskih vladara, Isus je ispričao parabolu o zlim zakupcima vinograda koji su se zaverili protiv vlasnika i ubili njegovog sina. Gospod je milostivo i smelo ukazivao na slepilo prvosveštenika, književnika i starešina, koji su od njega zahtevali da opravda svoje postupke (Marko 12,1-12). Shvatili su da Isus tvrdi da je Božji Sin. Ipak, čim ih je ovaj upozorio da se ponašaju kao zakupci koji su oteli vinogradarevog sina, ti ljudi su (kakva tragična ironija) odmah rešili da ga uhapse.
Lako ćemo pomisliti: „Kako su samo drske ove verske vođe – usprotivile su se Caru svemira i sumnjaju u njegov autoritet!“ Ali ni mi nismo bili ništa drugačiji od njih. Naša priroda je grešna i nismo želeli da prihvatimo Sina koga je Bog poslao. Više smo hteli da živimo u tami. Štaviše, mi smo tu tamu prilično voleli! Jovan to lepo opisuje kad kaže da je svetlost došla u svet, ali da su ljudi ipak više voleli tamu jer su njihova dela zla (Jovan 3,19). U ljudskoj prirodi je da baš i ne sedi čekajući da joj svetlost evanđelja zasija u srcu. Ipak, Bog po svojoj milosti slepima otvara oči da vide ko je njegov Sin, kako bi poverovali u njega i poklonili mu se.
Zato Biblija uvek govori o značaju sadašnjeg trenutka. Najbolji dan da se živi za Hrista je današnji. I mi smo, kao vernici, pozvani na neprekidno pokajanje i obnovu u našem hodu sa Gospodom; ne treba da preuzimamo njegovu ulogu u životu. Dok u srcu postajemo sve osetljiviji na greh i uviđamo njegovo veliko strpljenje s nama, njegova blagost će nas voditi do svetosti. Kad je Bog u središtu našeg života i kad ima ulogu koju samo on može da odigra, videćemo da i mi možemo radosno i s uzdanjem da odigramo ulogu koju nam je dodelio – da živimo život koji nam je dao i ostvarimo ono zbog čega nas je i pozvao na „pozornicu“: upoznamo ga, uživamo u njemu i služimo ga.
