Ne možemo istovremeno da budemo prijatelji i svetu i Bogu (Jakovljeva 4,4). Oni koji pokušavaju da hodaju sredinom puta shvatiće pre ili kasnije koliko je to isprazno i uzaludno: to nas, kako Kris Kristoferson kaže, čini „hodajućom kontradikcijom“.1
Kao usvojeni sin faraonove ćerke, Mojsije je imao povlašćeni društveni položaj, uživao je u komforu i materijalnom blagostanju. Ali van granica faraonovog imanja, kao Izrailjac, bio bi nepoznati, siromašni rob. Mojsije je znao da bi ostankom na faraonovom dvoru njegov život – čovekovim očima posmatrano – svakim danom postajao sve bolji. Mogao je da kaže i da bi na dvoru mogao da se bori za dobrobit Božjeg naroda više nego kad bi se tom narodu i lično pridružio.
Međutim, Mojsije nije ostao u faraonovoj porodici. Umesto toga, odrekao se privilegija egipatskog državljanstva i poistovetio se s uniženom, prezrenom i potlačenom grupom ljudi koja nije imala nikakva politička prava. Zašto? Zašto bi neko odbacio toliko toga u zamenu za nešto tako malo?
Odgovor je da je Mojsije shvatao da ne može da istovremeno bude i pripadnik Božjeg naroda i Egipćanin. Znao je da može ili da robuje zajedno sa svojim narodom ili da napravi kompromis i ostane na faraonovom dvoru. Nije mogao istovremeno da kaže za sebe i da je Izrailjac koji veruje u Boga svojih predaka i da je Egipćanin.
Mojsije je, kako nam je rečeno, odabrao patnju i sramotu, odnosno „Hristovu porugu“ (Jevrejima 11,26), radi Evinog potomka, onoga iz Avraamove porodice koji će ispuniti sva obećanja koja je Bog dao Izrailju (1. Mojsijeva 3,16; 12,1-3). Takve račune imao je gotovo hiljadu godina kasnije i apostol Pavle, koji je imao isto tako „ispravno“ poreklo – obrazovanje, prefinjenost i nasleđe – pa je ipak rekao: „I sada sve smatram za štetu prema prevažnom poznanju Hrista Isusa, Gospoda svoga“ (Filipljanima 3,8).
Mojsije je doneo radikalnu odluku – onakvu kakvu i neki od nas moraju da donesu. Možda ste po poreklu slični Mojsiju; odrasli ste u blagostanju i s velikim šansama za uspeh u svetu. Ipak, ko god da smo i odakle god da potičemo, svi se kao i Mojsije susrećemo s trenutkom odluke. Da li ćemo živeti kao prijatelji ovog sveta ili kao Božji prijatelji? Srednji put ne postoji. Da li ćemo danas živeti po merilima sveta, po njegovoj metodologiji i prioritetima? Ili ćemo stati uz Isusa Hrista, usprotiviti se svemu drugom, istaći visoko njegovu zastavu i rečju i delom ispovediti da je on Gospod? Možda je danas dan kad prvi put, ili bar prvi put posle dužeg vremena, treba da živite „po veri“ i donesete tu radikalnu odluku.
