Sećate li se kako je izgledalo kad ste, kao dete, išli u posetu rodbini? Možda vas je neki od tih odlazaka plašio, jer niste osećali bliskost s osobama kod kojih idete. Ali bilo je i onih posebnih poseta ljudima koje ste stvarno voleli. Možda ste na vratima bili pozdravljeni zagrljajem i mirisom upravo ispečenih kolača. Jedva ste čekali da im odete u goste! Ti ljudi su vam bili dragoceni i s radošću ste iščekivali da provedete malo vremena s njima.
Apostolu Pavlu je Isus bio takva osoba. Pavle je čak i u zatvoru bio radostan zbog onoga što mu je Hristos značio. Jedva je čekao da oseti njegovo prisustvo. Isus mu je bio sve.
Da li bismo i mi mogli da kažemo isto za Isusa? Ili je pak naša radost zemaljska i fiksirana na privremene stvari kao što su brak, deca, zarađivanje novca ili sticanje ugleda? Ako nam stvari ovoga sveta uzbuđuju dušu i oblikuju identitet, onda nam provođenje vremena sa Hristom neće biti tako privlačno. Zato bi bilo mudro upamtiti da je naš identitet u njemu, jer ćemo jednog dana sve ostalo ostaviti za sobom.
Već ste možda čuli za nekoga ko je u mislima toliko usmeren ka nebu da od njega nema nikakve koristi na zemlji. S druge strane, možemo biti i toliko okrenuti zemaljskim stvarima da nebesima nismo od koristi. Ponekad smo u iskušenju da odmah želimo stvari kao što su savršeno zdravlje, kraj nekoj muci i život lišen neizvesnosti. U stvarnosti, gubićemo bliske osobe, dobijaćemo očajne lekarske nalaze i doživećemo razočaranja i nevolje – ali sve je to deo onoga što je sada. Pavlova dilema u ovoj poslanici vezana je za ravnotežu onoga sada i onoga što će tek doći. Imao je želju da umre, ali ne da bi utekao trenutnim okolnostima. Svakako je izdržao mnogo teških iskušenja, ali njemu nebo nije predstavljalo samo olakšanje od zemaljskih patnji. Nije odbacivao život kako bi prigrlio smrt; čeznuo je da bude s Isusom jer je znao da bi to bilo divno.
Svi moramo da otkrijemo kako da živimo verno u sadašnjosti dok iščekujemo stvarnost odlaska kod Isusa. Pavle je shvatio da dok diše treba da postojano obavlja svoju zemaljsku službu, sve dok ga Hristos ne pozove kući u nebo. Posvetite malo vremena mislima o Hristu i savršenosti njegove ljubavi. Zatim se radujte toj velikoj istini da ćete ga jednog dana videti kako vas pozdravlja dok ulazite u njegovu slavu. Zatim razmislite o istini da je smrt trenutak kad se ta vrata otvaraju. To je vaša budućnost. Jednoga dana to će vam biti sadašnjost. A dotad, možete da radite isto što i Pavle, i živite za Hrista, znajući da će vam smrt biti samo dobitak.
