Ako okupimo mnogo talentovanih muzičara koji su zainteresovani samo za deo koji sami sviraju, nećemo imati orkestar. Ono što će nastati biće običan skup neusaglašenih tonova i uvreda za uho. Međutim, kad se ta darovitost pokaže nesebično i ponizno, pod vođstvom dirigenta i uz pravila iz partitura, dobićemo prelepu i usklađenu muziku.
Muzičareva želja da se istakne je smrtna presuda za upotrebljivost orkestra, a isto važi i za našu hrišćansku veru. Duhovni dar nikad ne bi trebalo da bude izvor ponosa – na kraju krajeva, to je dar! Često padamo u iskušenje da darove koje nam je Bog dao pripišemo sebi kao da smo ih zaslužili ili im sami doprineli; čak ih i koristimo kao da samo nama pripadaju. To nas stavlja u veliku opasnost jer čemo početi da preuveličavamo sopstveni značaj – a u najvećoj opasnosti su upravo oni sa najznačajnijim darovima.
Pavle je morao da se suoči s ovim iskušenjem. Bio je veoma pametan, dobro obrazovan, najboljeg porekla i imao je uticaj na mnoge (vidi Filipljanima 3,4-6).
Napadajući tadašnje lažne apostole, koji su nadugačko i naširoko pričali o tome koliko poznaju Boga, Pavle je iskreno opisivao svoje neobične vizije (2. Korinćanima 12,2-4). Bio je u velikoj opasnosti da postane uobražen. Ko ga je zaštitio od toga? Trn u telu. On nije kazao tačno šta je to, pa bi bilo bolje da ne nagađamo. Međutim, nije ni bitno šta je taj trn bio, koliko je bitno šta je postigao; Pavle je shvatio da je taj trn u telu Božji podsetnik da je slab, kako se ne bi hvalisao svojim značajem i kako bi nastavio da se oslanja na Boga.
I mi smo, baš kao lažni učitelji o kojima Pavle govori, često u iskušenju da svoju vrednost merimo na osnovu uticaja koji imamo i očiglednih uspeha, koliki god da su. Međutim, te privremene stvari će na kraju biti razotkrivene kao privremene i izbledeće. U Božjoj dobroti i staranju, Pavlov „trn“ nam pomaže da bolje razumemo svoje poteškoće kao što su bolest, oskudica, problemi u odnosima sa drugima, napori podizanja dece, pa čak i neprekidna borba sa grehom. Bog zna šta radi kad u našem životu dopušta te neophodne, neprijatne i uporne elemente. Bolje je biti ponizni vernik koga muči trnje, nego ponositi, bivši vernik koji se oslanja samo na sebe i koga ništa ne dotiče. Moramo da znamo koje su nam slabosti da bismo, kad je reč o spasenju i Božjoj sili za svakodnevni život, mogli i dalje da se oslanjamo na Božju blagodat. Pitanje, stoga, nije da li ćemo imati neki trn, već da li ćemo dozvoliti Bogu da to „trnje“ upotrebi kako bi nas podsetio da je on jedini izvor naših darova i onaj koji nas čini duhovno korisnima.
