Ako pogledate neki crno-beli film o Robinu Hudu ili kralju Arturu, videćete kraljice kako jašu konja po bojnom polju. One nikad ne putuju same, već su okružene konjanicima koji ih štite.
Kad zapadnemo u teškoće, možemo da se prisetimo da Bog „anđelima svojim zapoveda za tebe [nas] da te [nas] čuvaju po svim putevima tvojim [našim]“ (Psalam 91,11) i da nas je okružio i drugima koji idu pod Hristovom zastavom – a to je crkva. Hrišćanski život je osmišljen kao zajedničko, a ne solo putovanje. Imamo tu prednost da možemo da se okupimo radi Hrista. Treba da se okružimo „radošću [ili „pesmama“, SSP] spasenja svoga“. Kad ga zajedno slavimo, doživljavamo sve blagodati oslobođenja koje nam je Bog dao.
Kad u životu zastanemo i ne znamo gde smo, ili kad postanemo previše svesni svojih mana, neuspeha, obeshrabrenja i sumnji, iz toga ne možemo sami da se izvučemo. Možemo da se setimo čuda koja je Isus učinio i da se postaramo da od braće i sestara u Hristu slušamo o tome šta je Isus učinio. Pored Božje reči, i obična pesmarica može da nam pomogne da u teškim danima hrabrimo jedni druge, i to tako što ćemo jednostavno puniti um istinom iz pesama i Pisma.
Alek Motjer je jednom prilikom napisao: „Kad istina dospe u ispovedanje ili pesmaricu, ona postaje sigurno vlasništvo cele crkve.“1 Rečima koje su duboko ukorenjene u teologiji možemo svakog dana da kažemo sebi: „On je sve što mi treba da preguram ovo.“ A onda, u društvu Božjeg naroda, možemo da slavimo i tražimo od našeg Gospoda blagodat i mir. Živa crkva će uvek pevati.
Nismo stvoreni da ga proslavljamo sami. To je ono što karakteriše zajedničko slavljenje: biti okružen pesmama izbavljenja. Tvorac nas je stvorio za zajednicu onih koji nam potvrđuju (i kojima mi potvrđujemo) ove upečatljive reči:
Pevaću, pevaću mom Otkupitelju!
On me krvlju svojom otkupi;
Na krstu moj oprost zapečati,
Oslobodi me i dug moj plati.2
