Kad su se Izrailjci oslobodili iz ropstva, Bog ih je poučio da od svojih bivših egipatskih gazda i vlasnika traže zlato, srebro i odeću i ponesu ih sa sobom u obećanu zemlju. To je trebalo da im posluži kao materijal za podizanje šatora sastanka, u kome bi Bog boravio među svojim narodom.
Izrailjci nisu odmakli daleko kad je Mojsije pozvan na goru Sinaj da se susretne s Bogom. Ipak kad se tamo zadržao duže nego što su očekivali, ljudi su postali nestrpljivi i uputili su zahtev njegovom bratu Aronu: „Načini nam bogove, koji će ići pred nama“ (2. Mojsijeva 32,1). Zato im je Aron rekao: „Poskidajte zlatne oboce… i donesite mi“, a to zlato je upotrebio da napravi zlatno tele: „I rekoše: Ovo su bogovi tvoji, Izrailju“ (stihovi 2, 4). Bog im je dao sve što im je trebalo za posao na koji će ih pozvati, ali oni su njegove darove zloupotrebili da ostvare sopstvene ambicije i poklone se lažnom bogu kog su sami stvorili. Mi možda nećemo baš napraviti zlatno tele, ali lako može da nam se desi da učinimo isto sa onime što nam je Bog milostivo dao.
Kad se vratio, Mojsije je bio užasnut onim što je video. Poklonivši se do zemlje pred Bogom, počeo je da se moli za svoj narod, u suštini govoreći: Ti si Bog koji je načinio zavet sa svojim narodom. Molim te, održi ga! Iako smo uzeli ono što si nam dao i sve straćili da bismo napravili lažnog boga, ne ostavljaj nas. Molim te, ne napuštaj delo ruku svojih (2. Mojsijeva 32,11-13).
Zadivljujuće je što se Mojsije, koji nije bio kriv ni za šta, potpuno poistovetio sa svojim narodom. Još više zadivljuje činjenica da je radije bio spreman da se njegovo ime izbriše iz Gospodnje „knjige“ naroda nego da vidi kako Bog odbacuje taj narod.
U Mojsijevoj zastupničkoj molitvi vidimo nagoveštaje onoga što će konačno biti ispunjeno u Novom zavetu. Kad je reč o njegovoj deci, Bog nikad ne ostavlja posao nedovršen. Hristos se moli za nas, a „koliko god ima Božijih obećanja, u njemu su »da«.“ (2. Korinćanima 1,20). Drugim rečima, Božja obećanja da će očuvati svoj narod i dovršiti dobro delo koje je u njemu započeo konačno su ispunjena u samom Isusu.
Mi smo „skloni lutanju“ i „skloni da napustimo Boga koga volimo“.1 Koristimo ono što nam Bog daje da bismo išli za svojim idolima. Potreban nam je zastupnik – a i imamo ga! Gospod Isus je bio izbrisan kako bi nama greh bio oprošten. Kad priznamo greh Isusu, prilazimo onome ko je već intervenisao za nas. Neka nam njegova izuzetna ljubav prema nama sačuva srce da ne odluta za idolima, već da svime što ima služi Bogu koji nam je dao sve što nam je potrebno.
