Kad razmišljamo o periodu koji je usledio neposredno nakon Hristovog vaskrsenja i vaznesenja, vreme kad su apostoli marljivo služili i kada je crkva rođena, lako je da zamislimo sve „čudne znake, čudesa i silna dela“ koja su činili – kao i da poželimo da smo bili tamo da ih lično vidimo, ojačamo u veri i poboljšamo svoju službu.
Bez sumnje, tadašnji natprirodni događaji bili su posebni i neponovljivi i po kvalitetu i po kvantitetu. Apostoli su imali natprirodne darove kakve savremeni hrišćani nemaju. Ipak, važno je zapaziti da rana crkva nije uzimala ta iskustva kao kriterijum svoje vere. Ne možemo da se usredsredimo samo na čuda, a da ne uzmemo u obzir i njihov kontekst: ljudi koji bi se ispunili Božjim Duhom odmah su želeli da razumeju i objavljuju Božju reč, koja im je omogućila da imaju „svaku strpljivost“ – ili, kao što neki prevodi kažu, „veliku ustrajnost“ – u celom životu. Crkvu nisu izgradila čuda apostola koliko njihova verna i odvažna istrajnost.
Pavle nije hteo da se u svojoj službi usredsredi na mnoga čuda koja je učinio niti na bitna iskušenja koja je izdržao, već na odlučnu veru koju mu je Bog dao i na istine koje je propovedao. Kad posmatramo Pavlovu službu, kad vidimo šta ga je opterećivalo i čujemo vapaje njegovog srca, lako uviđamo da znaci i čuda koje je Bog preko njega činio nije trebalo da budu upadljivi prikazi hrišćanstva. Ne, oni su rođeni iz stradanja i nevolja, dešavali su se u životu napregnutom do granica izdržljivosti i podvlačili su istinu poruke koja je propovedana.
Da im je ovaj kontekst bio poznat, Pavlovi sledbenici se ne bi toliko pitali kako je mogao da čini čuda, već odakle mu tako čvrsta vera. Kako je mogao da živi „u svakoj strpljivosti“ dok je patio? Samo zahvaljujući svojoj veri u Isusa Hrista i poznavanju Božje reči.
A šta nama daje snagu da izdržimo iskušenja i da se s problemima u hrišćanskom životu suočimo sa strpljivom istrajnošću? Da li su to čuda? Znaci? Ne – Božja posebna naklonost može da nam pomogne u nekom trenutku, ali je ipak čvrsto i iskustveno razumevanje osnovne hrišćanske doktrine ono što će nam bez sumnje osvetliti put kad nam sve ostalo izgleda mračno (Psalam 119,105); to je naš koren vere koji seže duboko, naše sidro duše (Jevrejima 6,19). Kad se Božja istina useli u naše srce i um, možemo sa uzdanjem da kažemo: „Sveci Gospodnji, vaša vera ima temelj kao stena; čvrsta je, jer taj temelj je njegova Reč uzvišena!“1
Šta će nas održati? Ne naša spoljašnja iskustva, već unutrašnja vera. Duh koji radi u nama će uvek biti veće čudo od svega što Bog može da učini oko nas. Hajde da vidimo ne samo čuda koja Bog čini u našem životu, već i svaku strpljivost u iskušenjima i silu njegovog Duha koju imamo kad se podredimo istini njegove Reči.
1. Nepoznat autor (moguće Robert Keene), “How Firm a Foundation” (1787).
