U biografiji se i autor dok piše i čitaoci dok čitaju suočavaju s velikim iskušenjem da zanemare loše strane osobe o kojoj je reč. S druge strane, Sveto pismo i ne pokušava da sakrije ili opravda greške, neuspehe i grehe svojih junaka, a čini nam se da je mogućnost poraza često najveća upravo nakon njihovih najvećih duhovnih pobeda.
U pobedi vere, Noje je bez ijedne naznake kiše i potopa poslušno nastavio da pravi lađu. Međutim, posle potopa čitamo žalosni opis svega što je Noje dozvolio da se desi kad se napio (vidi 1. Mojsijeva 9,20-27). Avraam je krenuo putem vere; ipak, kad je otišao u Egipat, svojom laži je osramotio i sebe i porodicu (12,10-20). David je pobedio Golijata, ali kasnije je počinio preljubu (i sasvim moguće silovanje), ubistvo i uzrokovao opšti haos (2. Samuilova 11 i dalje).
Svaki od ovih likova je heroj koji je postigao velike stvari za Boga, ali je takođe i posrnuo. Visoko su se uzdigli, ali su i nisko pali. Biblija nam te primere daje ne kao izgovore iza kojih možemo da se sakrijemo, već kao upozorenja da se ne opuštamo previše kad sve ide glatko i da ne očekujemo previše od drugih – štaviše, da ne očekujemo previše ni sami od sebe!
Teolog A. V. Pink nas podseća: „Bog to trpi da bismo videli da su i najbolji ljudi u suštini samo ljudi. Mogu da budu talentovani i uzvišeni u Božjoj službi, Bog može da ih poštuje i upotrebljava, ali ako im Božja životvorna sila samo načas bude uskraćena, odmah ćemo uvideti da su i oni »zemljani sudovi«. Svaki čovek se može održati samo onoliko koliko mu božanska milost u tome pomaže. Čak i najiskusniji svetac će, ako ostane prepušten sam sebi, odmah postati slabašan i plašljiv kao miš.“1
Bog nas ipak u svojoj milosti ne ostavlja na cedilu: daje nam pravednost, spasenje, istinu i svoju Reč kako bismo ne samo izdržali, već i ostali jaki u svakoj nevolji i iskušenju. Iako u sebi otkrivamo iste slabosti koje su karakterisale i junake kao što su Noje, Avraam i David, možemo da se uzdamo da će nam Božja blagodat i sila dati snagu u Gospodu Isusu, jedinom pravom „izlazu kad dođe iskušenje“ (1. Korinćanima 10,13, NSP). Neka nas ovo uvek podseća da živimo u veri, rastemo u svetosti i utičemo na svet carstva radi ne zahvaljujući sopstvenoj snazi, intelektu ili karakteru, već u Božjoj blagodati. Onaj ko to zaista zna znaće i da je veoma opasno biti uljuljkan i da je molitva apsolutno neophodna, zato što zna da samo Gospod može da ga sačuva svakog dana i trenutka. Da li vi to znate?
