Proces odvikavanja deteta od sisanja može da bude bolan, ali neophodan je za zdrav razvoj i sazrevanje. Danas se u savremenoj zapadnjačkoj kulturi to čini veoma rano, pre nego što ličnost i počne da se pokazuje. U vreme kad je ovaj psalam pisan, prelazak na čvršću hranu obično se odvijao mnogo kasnije, oko treće godine.
Stoga je odvikavanje od sisanja detetu ponekad mučno i zbunjujuće, jer mora da se nauči da se odvoji od nečega u čemu je dotad uživalo. Ali kad se odvikne, dete će biti „smerno i krotko“; shvatiće da i dalje ima hranu; sada u majčinom društvu može jednostavno da uživa i ona mu više nije samo način da dođe do hrane. I ne samo to: odviknuto dete sada shvata da majka zna bolje od njega, čak i kad mu je nešto oduzeto i kad, s njegove tačke gledišta, ta odluka deluje zabrinjavajuće.
Slično ovome, važno je da i mi kao duhovna deca shvatimo da ne moramo uvek da znamo šta je najbolje za nas. Možemo biti sigurni da to najbolje zna naš nebeski Otac. Ipak, prečesto u svom ponositom srcu preispitujemo čudesne Božje puteve. Zahtevamo da znamo zašto doživljavamo neki bol, nevolju ili gubitak, a pritom ne shvatamo da su sva ta pitanja ponekad samo odraz arogancije.
Pitanja su neizbežna i deo su našeg putovanja. Međutim, pravo zadovoljstvo možemo da nađemo učeći kako da ih obuzdamo. Zadovoljstvo govori: „Čak i kad ne shvatam, i dalje mogu da se uzdam.“ Moramo paziti da u svom ponosu ne zatražimo od Lončara da objasni zašto je to tako napravio (Isaija 45,9). Tačni putevi i Božja volja su tajna, ali uvek su dobri jer je on naš Otac.
Uz Gospodnju pomoć možemo da naučimo da se usredsredimo na njegovo staranje i podsetimo se da su naše okolnosti privremene, da naš Otac zna šta radi u njima i da nas one ne mogu lišiti radosti i slave koje nam, na kraju krajeva, pripadaju u Hristu. S tim saznanjem možemo imati mir u duši.
U hrišćanskom životu zadovoljstvo se često zadobija upravo zahvaljujući iskustvu zbunjenosti i nelagodnosti, i to onda kad naučimo da kažemo: „Moj Otac ima sve pod kontrolom i sve izvodi na dobro svog deteta. Ne moram ništa da razumem, jer mogu da se uzdam u njega. Imam ga i to mi je dovoljno. Duša mi je mirna, čak i u ovoj oluji.“ Kakvu divnu istinu možemo da izgovorimo danas!
