Bog je nezavisan i zato može da donosi hrabre odluke.
Kao i svaka brižna osoba, Nojemina je želela da se njena snaha, sada udovica Ruta, uda i nadalje bude sigurna u životu. Zato je podstakla Rutu da ode Vozu, zamoli ga da se oženi njome i tako pobrine za nju.
Naravno, ovu starozavetnu priču ne smemo previše porediti sa savremenim konceptima, jer je to doba imalo sopstvene utvrđene običaje. Ipak, moramo imati na umu i to da govori o stvarnom životu stvarnih ljudi u stvarnom bliskoistočnom selu koji su upoznali stvarnog Boga i bezrezervno mu podredili svoj život. Zato iz nje možemo da naučimo neke večne istine. Kao prvo, učimo da Božje proviđenje vlada našim životom, ali nam pritom ne ograničava slobodu da sami donosimo odluke. Božja nadmoćna vlast nije sprečila Nojeminu da razmišlja niti Rutu da reaguje. Gospod je upravljao svime, ali ne nauštrb njihove slobode izbora.
Priča o Ruti nas takođe podseća da Bog čak i naše greške koje su nam promenile život ispravlja i izvodi nama na dobro i sebi na slavu. Nojeminin muž nije trebalo da se iz obećane zemlje s porodicom preseli u Moav, među neprijatelje Božjeg naroda; njeni sinovi nisu smeli da se ožene Moavkama, jer je Božji zakon branio brak sa drugim religijama. Pa ipak, te loše odluke su dovele Rutu Nojemini i Bogu i uvele je u lozu istorije otkupljenja jer je postala Isusov predak (Matej 1,1-6). Takvo otkupljenje nam nije izgovor da se namerno odmećemo, već postojano uverenje da ne moramo da očajavamo zbog nekih ranijih grešaka.
Bog nadmoćno ostvaruje svoj plan otkupljenja tako što je doveo svog Sina u svet, a zatim pozvao svoj narod da veruje u njega – i sve to nam takođe pruža konstantnu sigurnost dok donosimo odluke i razmišljamo kako da postupimo. Uzdamo se u Boga tako što delujemo u veri. Nojemina nije samo sedela u kući i čekala da Bog nešto uradi govoreći: Biće onako kako Bog hoće. Ne, preduzela je nešto tako što je podstakla Rutu da napravi sledeći korak u nizu događaja.
Uzdanje u Božje proviđenje ne znači da sedimo skrštenih ruku i čekamo da se plan ostvari dok pevamo Que será, será – šta će biti, biće – jer „nije na nama da vidimo budućnost.“1 Umesto toga, trebalo bi da citiramo Isusove reči: „Neka ne bude moja volja nego tvoja“ (Luka 22,42). Kad se ovako pomolio, Isus je nastavio da savršeno poslušno živi u skladu s tom molitvom, sve do smrti.
Put života može da ima mnogo krivina i zaokreta, ali Božja reč obećava da „Bog sve pomaže na dobro onima koji ga ljube, koji su po njegovoj odluci pozvani“ (Rimljanima 8,28). Ohrabrimo se ovim obećanjem. Da li morate da donesete neku odluku? Da li se pitate kojim putem da krenete? Bog je nadmoćan i spasava. Šta god da odlučite, živite smelo i slobodno sa utehom Božjeg proviđenja.
